Umetnik

J. M.

Prati umetnika

Pretraga

Cities Re-imagined

Izložba "Cities Re-imagined" u MSUV od 7. do 22. jula, 2010. godine, bazira se svojim konceptom na selekciji umetnika iz Norveške koji koriste filmski i video medij da bi iskazali odnos prema svom neposrednom okruženju, arhitektonskom i urbanom prostoru.

 


Grad je neiscrpna tema savremene umetnosti i on nudi sve što jedan umetnik željan stvarnog konteksta može da poželi (teme, mesta, mogućnost kretanja, zaustavljanja, susreta i bekstva). On nastavlja da inspiriše i fascinira naročito one koji se bave stvaranjem pokretnih slika. Izložba CitiesReImagined pokazuje naizgled jednostavne scene, prostore i ambijente iz svakodnevnog života, koji su specifičnim kadriranjem, ritmom scena i njihovim trajanjem, kao i naglašavanjem skrivenih detalja, događaja i situacija, dobili novi vizuelni kvalitet namenjen posmatračima. Radovi se uglavnom bave analizom i rekonstrukcijom odnosa čoveka, prirode, urbane sredine i arhitekture, kretanjem, komunikacijom i savremenom estetikom. Neka od mnogih pitanja koja ova izložba može izazvati je kako se u našoj sredini mogu dekodirati ovi umetnički radovi, kakva je njihova vidljivost, specifičnost i univerzalnost.

Na izložbi će biti predstavljeno devet filmova i video instalacija renomiranih umetnika iz Norveške, a to su: Øyvind Aspen, Aeron Bergman & Alejandra Salinas, Bull.Miletic, Mai Hofstad Gunnes, Farhad Kalantary, Eline Mugaas, Nina Toft, Jeremy Welsh i Knut Åsdam, u celom spratnom izložbenom prostoru Muzeja savremene umetnosti Vojvodine. Izložbu prati srpsko-engleski katalog sa izjavama umetnika, objašnjenjima, podacima i fotografijama umetničkih radova, kao i uvidnim tekstovima sledećih autora: Sanja Kojić Mladenov, Branislav Dimitrijević i Jonathan Lahey Dronsfeld.


Øyvind Aspen

Bez naslova

Vrata se otvaraju i čovek izlazi iz mračnog dvorišta. On zatvara vrata i odlazi u gradsku noć. Kamera je fokusirana na njegovo lice, ostavljajući pozadinu izvan fokusa i svodeći sliku grada tek na udaljene tačkice svetlosti. Njegov karakter je nem i povučen u sebe. I dok ovaj usamljeni, pomalo indiferentni lutalica, korača ulicom, urbani odjeci će bitno uticati na njegovo stanje psihe.


2008. 16mm film (Color, sound), 2:10 min.

© 2008 Øyvind Aspen. Courtesy of the artists.

Film still


Aeron Bergman & Alejandra Salinas

Divlje cveće

Aeron Bergman i Alejandra Salinas video “Divlje cveće” može da se učini kao klasični radio dokumentarac na osnovu brojnih intervjua sa neprofitnim radnicima i aktivistima u Detroitu. Ali nešto je pogrešno. Preko glasova koji govore o idealnom poslu, depresivnim statistikama i pojedinačnim sudbinama kao rezultat nedostatka politike u starom gradu automobila čuje se pulsiranje – oštar, iznenadni ritam koji destabilizuje logiku priče. A umesto slika ljudi koji govore, zvuk je propraćen animiranim tekstom. Obično klasičan dokumentarac ima glas koji jasno daje kredibilitet video materijalu, glas koji čita tekst i daje značenje onome što vidimo. Još jedna klasična tehnika dokumentarnog žanra jeste intervju u kojem se portretiše osoba koja daje intervju dok je reporter van fokusa. Lik intervjuisanog izaziva kredibilitet na isti način kao što i glas povezuje delove priče u jednu celinu. Bergman i Salinas zovu Divlje cveće “portreti animirani tekstom” koji pokazuju neobične ljude u teškim situacijama. Ova tekstualna animacija je sećanje na reklamne panoe iz 1950ih godina, ali umesto na robu široke potrošnje privlači našu pažnju na političke i socijalne poruke. Umetnici objašnjavaju svoj rad na sledeći način:

“Kao što smo videli u Nju Orleansu, sistematsko otpuštanje velikog broja ljudi je hroničan problem u Sjedinjenim Američkim Državama (i šire), ali je Detroit verovatno naj ekstremniji scenario u zemlji. Opšte uzevši, u Detroitu postoje dve vrste aktivista: individualci koji deluju iz utopijskih procesa izvan sistema i pragmatičari koji se bave neposrednim problemima jedan po jedan. U ‘Divljem cveću’ ljudi iz Detroita jasno izražavaju svoje bitke”.

U “Divljem cveću” intenzivirana je poruka a izbrisan je focus sa ljudi. Zato mi tumačimo situacije na osnovu toga kako zvuče glasovi, nezavisno od izgleda, etničke ili neke druge pripadnosti osobe. Delo daje detalje slučajeva glasom, pojačava retoričke momente vizuelnim tekstom i kreira scenario gde su date teme još snažnije prezentovane. To Divlje cveće transformiše u vizuelni radio.


Tone Hansen, Kustos, Henie Onstad Art Cen¬tre.


2005-2009. HD Video (Color, sound), 30 min.

© 2009 Aeron Bergman & Alejandra Salinas. Courtesy of the artists.

Installation view


Bull.Miletic

Par Hasard

“Prošlost nije nestala već je pretvorena u nebrojene turističke atrakcije. Mi, turisti, pokušavamo da se približimo korenima naše civilizacije, našem sopstvenom poreklu, posećujući i razgledajući upakovane verzije prošlosti.” Dean MacCannell

 

“Par Hasard” posmatra Pariz površinski, kao razglednicu i robu. Kao najveći symbol turizma, Ajfelov toranj je početak putovanja kroz mnoge, istorijski značajne lokacije grada gde se njihova istorija manifestuje kroz dugovečnu arhitekturu i naglašava prošlu raskoš.


“Par Hasard” opstaje između prošlosti i budućnosti, prihvatajući formalne kvalitete francuske avangardne kinematografije. Video počinje audio-vizuelnim dijalogom Morzovim kodom između dva tornja: “Non, le passé est fantastique!” zatim “Non, l’avenir est fantastique!” (Prevod: “Ne, prošlost je fantastična!”, “Ne, budućnost je fantastična!”). Polemika između suprotnih značenja, koja se reflektuje u odsustvu pravog pripovedanja priče, emocije i vreme se nastavljaju kroz video na sličan dvosmislen način, najčešće putem snimaka koji prelaze sa jednog na drugi objekat.


Sekvence videa se smenjuju između širokih snimaka tornja noću osvetljenog stroboskopom i uskih snimaka iz unutrašnje konstrukcije tornja tokom dana.


Muzička podloga, isprepletena dugim periodima tišine, je sačinjena od originalnih zvukova, snimljenih na lokacijama u kombinaciji sa obrađenim materiajalom iz drugih izvora.


2009. SD video (Color, sound), 5:23 min.

Production supported by Ingrid Lindbäck Lan¬gaards stiftelse, Office for Contemporary Art Norway, and Cité internationale des arts Paris.

© 2009 Bull.Miletic. Courtesy of the artists.

Video still




Mai Hofstad Gunnes

Moskva

U “Moskvi” (2006) Mai Hofstad Gunnes prikazuje sedam oblakodera sagrađenih u Moskvi tokom Staljinovog režima pedesetih godina. Inspirisane ranom neogotskom arhitekturom Menhetna, te monumentalne zgrade su zadobile status obeležja grada i imaju različite funkcije: univerzitet, ministarstvo spoljnih poslova, dva hotela i tri kompleksa stanova. Uprkos originalnim arhitektonskim planovima, moskovski oblakoderi su bili produženi tornjevima kao priznanje njihove simbolične, vizuelne predstave grada koji inače ima horizontalni i opšti profil. Staljinovi oblakoderi su kasnije kopirani u arhitekturi drugih komunističkih država iz Varšavskog Pakta. Tako su tornjevi postali obeležje specifičnog stila poznatog kao “Staljinistička gotika.” Snimajući na 16mm crno-belom filmu (prebačeno na DVD), Mai Hofstad Gunnes prikazuje osnovne i snimke oblakodera izbliza pri tom se fokusirajući na određene tornjeve koji se na kraju odvajaju od baze. Putem digitalne animacije u maniru ranih trik filmova, “Moskva” aktivira mogućnosti alternativnih, imaginarnih svetova u okviru postojeće autoritativne strukture, što već čini temu utisnutu u arhitektonske osnove ovog dela.

Elisabeth Byre


2006. 16mm film (B/W, mute) 3:50 min.

© 2006 Mai Hofstad Gunnes. Courtesy of the artists.

Film still




Farhad Kalantary

Noć

“Noć” je putovanje u tamu. To je kratak film koji istražuje granice vidljivosti.

Zastrašujuća muzika vodi film ka sve dubljim slojevima tame dok vidljivost postaje sve teža. “Noć” je snimana tehnikom HD videa (visoka rezolucija), iz voza u pokretu tokom najžešće nordijske zime.


2009. HD video (Color, sound), 6:30 min.

© 2009 Farhad Kalantary. Courtesy of the artists.

Video still


Eline Mugaas

Skin Flick

Crna kola prolaze ulicama grada noću. Sve što vidite su svetla urbanih prostora koja se kreću preko sjajnih površina. Dok se grad reflektuje preko haube, dupli odsjaj se vidi na prednjem staklu. Ta dupla refleksija formira nekoliko slojeva obrnute gradske slike. Dok se automobil provlači kroz saobraćaj taj klizeći pokret se oslikava u svetlima znakova i reklama.

Kadar stalno ide napred-nazad želeći da prikaže svetla kao opis objekata u pokretu i svetla kao pejzaž kroz koji se kola kreću. To je stalna promena od posmatranja kako se nešto pomera do postajanja onog što se pomera. Samo kada se refleksija okruženja potpuno nadvije nad kola postaje moguće razaznati oblik.

Slojevi svetla se prvo stežu a zatim otvaraju kako kola prolaze kroz različite delove grada. Od manjih ulica centra sa nižim zgradama do avenija i preko pozorišne četvrti. Besciljna vožnja kroz grad, ulazak u tunel gde gotova sva predstava tela nestaje, izlazak baš u svitanje, iscrtavanje jasnog plavog oblika zbijenog prostora između zgrada na haubi.

Film se prikazuje u neprekidnom toku. Postoje dve muzičke podloge sačinjene od zvukova prostora koji stvaraju beskonačne varijacije dok se neprekidno nesinhronizovano ponavljaju, stvarajući nove varijacije zvučne podloge. Nesinhronizovani zvuk dodaje filmu slojeve prostornog iskustva.


2008. 16mm prebačen na HD video (Color, sound), 5:23 min. Koprodukcija KimSu Theiler i Galleri Riis. Kamera Benjamin Wolf; Zvuk Oliver Lyons.

© 2009 Eline Mugaas. Courtesy of the artists.

Installation view


Nina Toft

Ono što ja mislim da sam…

Priznavali mi to ili ne, jedna od osnovnih dogmi naših svakodnevnih života jeste činjanica da su naši likovi uslikani mnogo više puta nego što smo mi toga svesni. Čak i ona javna mesta koja se čine kao najnedužnija su u stvari lavirint sočiva, ramova, ekspozicija. Veštačke oči koje nikad ništa ne propuštaju i nikada ne spavaju. Jedan nedavni statistički podatak tvrdi da su u Velikoj Britaniji (trenutno, iz neznanog razloga, jedna od najviše posmatranih zemalja na svetu), građani većih gradova uhvaćeni na CCTV i nadzornim kamerama u proseku 26 puta na dan. Prilikom ulaska u banke, naravno, u prodajnim centrima i na peronima – ali takođe unutar autobusa taksija, po parkovima, čak i dok nedužno stoje na ulicama. Ogromna biblioteka likova koje treba ili odložiti u dokumentaciju ili baciti, zabeležiti ili ignorisati. Ali ipak uhvaćeni i barem na trenutak - zadržani. Kraj procesa je očigledan i neumitan: društvo u kom je svako vidljiv u svakom momentu.

Ubedljiv koliko i provokativan primer video umetnosti “Ono što ja mislim da sam...” Nine Toft ispituje uticaj te tehnološke promene na ponašanje individua. Instalacija sa jednom scenom, snimana na Haymarket stanici u Edinburgu u trajanju od dvadeset minuta, prikazuje niz muškaraca i žena koji čekaju svoje vozove. Snimano je tokom jutra tako da pokazuje ljude koji su na putu za posao ili započinju svoj dan. Uhvaćena je atmosfera uspavane rezignacije u njihovima pozama, blage ravnodušnosti na njihovim licima. Mi posmatramo neko vreme, neprimećeni. Alhemija se dešava kada ljudi primete kameru. Iznenada, iluzija voajerizma je razbijena a mi kao gledaoci smo još uvek dovoljno naivni, još uvek dovoljno uljuljkani u konvencije pripovedačkog bioskopa da bi odreagovali iznenađeno i nekako neprimereno na činjenicu da nas neko gleda na takav način. Da li bi trebalo da srušimo Četvrti Zid sa takvom nekažnjivošću – i time odagnati sopstvenu ideju o našem sveznanju. Ako mi možemo da vidimo, delo poručuje, onda možemo i da budemo viđeni. Na kraju, čini se da je očigledni zaključak posedovanje moći otkrovenja.


Odlomak iz eseja:

Oni što smo mislili da smo bili…

Shane Danielson,

Umetnički Direktor, Edinburgh International Film Festival 2005


2005. SD Video (Color, sound), 20:34 min.

© 2005 Nina Toft. Courtesy of the artists.

Video stills


Jeremy Welsh

Spatial Traces

Jedan od serije radova gde Welsh i Worby istražuju urbano okruženje i arhitektonske prostore kroz zvuk i imidž. Materijal korišćen u ovom kratkom videu je originalno bio deo šesto-delne instalacije “Kretanje napred / Povlačenje / Prolazak kroz: Svaki trenutak u vremenu, moment u prostoru” napravljene za izložbu “Praćenje Prostora” u Bergen Kunsthall 2004 godine. Prizori snimani na gradskim ulicama (New York, London, Tokyo i drugi) su digitalno manipulisani, slojevito sastavljeni i kombinovani sa zgusnutom muzičkom podlogom odabranih zvukova koji oslikavaju ali ne bukvalno ilustruju vizuelni pejzaž videa.

Jeremy Welsh i Robert Worby povremeno sarađuju od 1970-ih. Izvesno vreme, sredinom sedamdesetih, bili su članovi britanske eksperimentalne pozorišne grupe Aerschot Performance Division a kasnih sedamdesetih su bili članovi postpank sastava The Distributors. Takođe su dugi niz godina radili kao duet praveći instalacije, performanse, video i zvučna dela. Trenutno rade na serijalu HD video/zvučnih dela baziranih na urbanism i post-industrijskim pejzažima.


2008. Video (Color, sound), 4:00 min. Video by Jeremy Welsh; Sound by Robert Worby.

© 2008 Jeremy Welsh. Courtesy of the artists.

Video stil


Knut Åsdam

Filter City

U filmskom svetu Åsdam razvija novu vrstu kinematografije koristeći izvore prostornih i prostorno orijentisanih rasprava iz konteksta Lepe Umetnosti kao strategije u okviru filma. U  “Filter City” nagrađivanom filmu, dugom 21 minut, dve žene, čiji odnos ne znamo, (da li su prijateljice, ljubavnice ili samo poznanice?) lutaju gradom – gradom koji ima svoju sopstvenu osobenost. Film dalje kreira simbiozu između te dve žene, izgubljene u svom odnosu sa drugima i samim sobom, ali takođe izgubljene u gradu, koji živi svoj život bez njih.


2003. 35mm film ili DVD projekcija instalacija (Color, sound), 21 min.

© 2003 Knut Åsdam. Courtesy of the artists.

Film still


 

Datum objavljivanja: 09.07.2010.