Pretraga

"Teško je pisati o slikarskom delu Slobodana  Ðuričkovica, teško ali i zavodljivo i dostojno pera  jednog pravog tumaca likovne umetnosti zbog njegove  naglašene likovnosti, zbog jezika "čistog slikarstva"  kojim se izražava. Jer to je slikarstvo koje se pre svega  izražava bitnim i osnovnim sredstvima slike: bojama,  površinama, flekama, masama, kompozicionim  rasporedima i odnosima kao i varijacijama svetlosno  tonskih kvaliteta, različitim relacijama pokreta ili bolje  reći problemom kretanja slikarske površine u celovitom  smislu. Kao što postoje manje-više čista poezija i čista  muzika i ovo slikarstvo je svedeno na svoj entitet,  maltene očišćeno od svih "stranih sastojaka": naracije,  deskripcije, ilustracije, ukraćavanja i u najmodernijem  smislu, u većini slučajeva je svedeno na ravnu površinu,  znači i bez prostorne dubine ili dubinske imitacije kao  poslednjeg prepoznatljivog tragareda stvari u svetu  realnosti.



Ove nove slike se u razvojnom smislu logicno  i dosledno nadovezuju na one iz ranijih perioda.  Nazvali ih mi asocijativne impresije ili ekspresije,  gotovo je svejedno, bitno je da navedene formulacije  ukazuju na asocijativnost kao bitno svojstvo njihovog jezickog izraza. Medutim, retko su to radikalne  asocijativne apstrakcije jer cini nam se da u njihovom  prelaženju i pretapanju izmedu prepoznatljivog  i neprepoznatljivog cešce pretegne prepoznatljivo,  ali ne bukvalno i direktno, već u nagoveštajima,  naznakama, naziranjima i naslućivanjima. Tu oblici  kao da se kroz naziranje istovremeno i neprekidno  gube i nestaju. A sve podseca na neku neuhvatljivu  igru pokretnih "senki" i "silueta" "ljudskih figura" ili  ljudskih glava kao i nedefinisanih oblika životinjskog  ili predmetnog porekla ( koji asociraju na pticu, neku  drugu životinju, panj, drvo i sl.).



Pitam se, dok ovo pišem, da li je Ðuričković dok  je slikao znao i mislio na Leonardovo posmatranje  stalno promenljivog izgleda oblaka na nebu, u kojima  je navedeni genije, dugo zagledan, tražio i mnoge  manje-više prepoznatljive oblike iz sveta realnosti  pronalazio.



Zato je u početnoj fazi Ðuričkovićev slikarski  radni postupak sasvim spontan, kroz brz direktan i  neposredan rad bojom i četkom na podlozi. Zatim  gotovo istovremeno ga slede, nadovezujući se u  kontinuitetu: posmatranje dobijenog, prepoznavanje,  pa likovno promišljena selekcija i adekvatna  intervencija četkom a ponekad i diskretnim linijama  olovke. Ustvari sve faze navedenog postupka  komplementarno sadestvuju kroz objedinjeni radni  proces. U likovno analitičkom smislu u ovom slikarstvu  je na prvi pogled uočljiva česta upotreba u približnom  smislu vertikala kao i dominacija prigušenog kolorita.  Pravi umetnik obično radi ne ono što je naučio i što  već zna, nego ono što oseća i što želi, ono što mora.  Tako i Slobodan Ðuričković, profesor crtanja i zidnog  slikarstva na Akademiji primenjenih umetnosti, znači  vrsan crtač, kome veština realističko-mimeričkog  predstavljanja stvari nije nepoznata, ipak radikalno  apstrahuje i transponuje videni svet realnog u funkciji  rekreacije jednog novog samosvojnog sveta slike.



Iako slikarstvo S. Ðuričkovića nije aktuelno, ni  u današnjem duhovno stilskom, ni u trendovskom  smislu ipak jeste u kvalitativnom, jer po nama ono što  je u umetničkom i autorskom smislu dobro i uspelo,  uvek i aktuelno. Mislimo da mu i opisano svojstvo  "čistog slikarsva" daje karakter trajne, univerzalne  aktuelnosti".



mr. Balša Rajčević