Umetnik

J. M.

Prati umetnika

Pretraga

Antoaneta ili glamurozna giljotina

U Srećnoj galeriji Studentskog kulturnog centra u Beogradu od 1. do 9. jula, 2010. godine biće izloženi video radovi i fotografije umetnice Jane Stojaković.

     


Jana Stojaković, rođena1981. godine  u Beogradu, gde trenutno živi i radi.Magistrira na Chelsea College of Art & Design, u Londonu, 2009. godine, na odseku za Fine Art, u klasi profesora Brian Chalkley. Specijalisticke studije završava na istom fakultetu 2008. godine. Diplomu dodiplomskih studija, Centra za Ženske Studije, dobija 2006. godine, na Fakultetu Političkih Nauka u Beogradu. Iste godine diplomira na, Fakultetu Likovnih Umetnosti, na odseku za slikarstvo, u klasi profesora Čedomira Vasića, u Beogradu. Tokom studija dobija stipendiju vlade, Fonda za mlade talente Republike Srbije i stipendiju Ministarstva za obrazovanje i sport. Učesnica je u više radionica i likovnih kolonija, a radove objavljuje u domaćim i inostranim umetničkim časpisima. Izlagala na grupnim i samostalnim izložbama u Londonu, Firenci, Berlinu, Bremenu, Montehermoso Vitoria, Pančevu i Beogradu.





Antoaneta  ili glamurozna giljotina

        

 

Šta je toliko neodoljivo privlačno u tom „kostimiranom razdoblju“ 17. veka? Period baroka, prepun dekorativnosti, kiča i beskrajnog, besmislenog gomilanja kao oličenja moći i hedonizma velikih kolonijalnih sila, iznova se javlja, u drugačijoj formi, samo tri veka kasnije kao posledica istih ljudskih strasti i požuda i ovog puta, meg alomanske, industrijske proizvodnje. Prekomernost zlatnih, baroknih ornamenata u prošlosti, u 20. veku postaje lažni sjaj “glamuroznog” života opsednutog novcem. Biti slavan, biti bogat, biti moćan, posedovati! Sistem se sve više ubrzava, produkcija premašuje samu sebe: proizvodi se više nego što se može potrošiti. Preobilje pakovanja, reciklaža ... U 18., kao i 21. veku, stvari kulminiraju, dolaze do svog vrhunca, samog apsurda, rasprskavaju se.

U potrazi za novim formalnim sistemom koji bi mogao da prevaziđe ono što je uobičajeno, akcenat se stavlja na glamur i podvodi pod životni stil. Marija Antoaneta simbol je upravo jednog takvog delovanja. Prenešena iz 18. veka u post-kapitalističko, post-konzumerističko vreme 21. veka, ona otelovljuje samu želju, u neprestanim pokušajima da se zadovolje  strasti i udovolji telu ili pak da se ono učini savršenim, besmrtnim.



Sjaj raskošnog i  raskalašnog versajkog života, holivudsko-reklamni svet, u kome se želje i slike ređaju jedna za drugom, ne dozvoljava da se iz njega pobegne. Šampanjac, kolači, kokain, opera, u haotičnom miksu smenjuju se sa krvavim masakrom i eksplozijama bombi. Slika se pretače u mnoštvo različitih afekcija, razlivenih boja. Enormna količina informacija guši čula.



U luksuz versajskog džet-seta i odnos Antoanete i Luja XVI, na čemu je baziran čitav narativ, utkani su i elementi odnosa moći unutar društvenog sistema. Bele rukavice, koje su Antoaneti oduzete i ponovo vraćene uz nametanje odgovornosti, upravo simbolizuju moć.  Dve kraljevske figure nisu na vrhu piramide, kako bi se očekivalo, već su marionete koje imaju samo formalnu vlast. Poslednja karika u hijerarhijskom lancu moći, rezevisana je za one koji sve vide dok sami ostaju skriveni od tuđeg pogleda.  Takva pozicija omogućava nadziranje, kontrolu, znanje i moć.

Marija Antoaneta predstavlja poslednji stadijum neprestanog akumuliranja želja i atributa, potrebe da se bude besmrtan. Nova moderna je novi rokoko 21. veka; vrhunac kapitalističke trke koja je od stvaranja proizvoda prešla na proizvodnju informacija, učvršćujući spregu moći i znanja. Bez limita u brzini i količini, želi se sve, uvek još, uvek više, kao u kokainskoj zavisnosti. Jedina granica koja se može postaviti je smrt- cocaine overdose.                                                                                        


 Jana Stojaković


 

Datum objavljivanja: 01.07.2010.