Pretraga

Ana Knežević rođena je 1976 godine u Beogradu. Diplomirala je slikarstvo 2002. godine na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Studirala slikarstvo na MFA programu na Massachusetts College of Art u Bostonu 2003/04. Prevashodno se bavi svetlosno zvučnim instalacijama, ali i slikarstvom i public artom. Izlagala na dvanaest samostalnih (Beograd, Čačak, Boston, Pariz) i više od 40 grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu (Srbija, SAD, Mađarska, Bugarska).  2007. - nagrada na konkursu Sekretarijata za kulturu gradske skupštine za koncept i idejno rešenje manifestacionog programa "Dani Beograda", za projekat „Svetlosna arhitektonika grada budućnosti“; 2009. - nagrada za crtež iz Fonda „Vladimir Veličković“; 2012. - nagrada fondacije CEC ArtsLink, Njujork, SAD.   

U Galeriji ’73 predstaviće se serijom radova pod nazivom „White Balance“, nastalih za vreme njenog boravka u Njujorku. “Moja razmišljanja su već deceniju okrenuta istraživanju praznine i prostornim fenomenima. Serija radova White Balance nastavlja se na moje predhodne radove i dotiče pitanja senzitizacije / desenzitizacije u vizuelnoj formi. Nastala je za vreme mog boravka u Njujorku kao sublimiran doživljaj vazdušnih strujanja (doživljaj lokacije), odnosno suptilnih talasa u prostoru (vazdušnog kretanja). Nazivom izložbe (White Balance) želim da potenciram važnost balansa i harmonije, a formalno gledano, radovi su izvedeni isključivo u horizontalnim slojevima paus papira koji je izuzetno senzibilan i svetlosno propustljiv a u više slojeva dobija belinu.  Materijalne tačke rastavljene su, kako misli veliki naučnik Ruđer Bošković, prostornim intervalima i matematički kontinuirana materija ne postoji. Svaka tačka materije koja realno postoji, spaja neku odredjenu tačku mesta sa nekim određenim momentom vremena. Za Boškovića je njihova mogućnost koju mi neodređeno saznajemo prazan prostor i prazno vreme ili imaginarni prostor i imaginarno vreme. Po Boškoviću, priroda čuva zakon kontinuiteta u kretanju i distancama.  Ova serija radova jeste umetnički sublimisano vizuelno promišljanje inspirisano doživljajem prostora na konkretnom mestu u Njujorku tokom zime 2012. Ređi prazni slojevi papira aktiviraju one gušće, bele. Papir je slagan u dva, tri do maksimum sedam slojeva. Gušći slojevi dobijaju intenzivniju vibraciju pa se uodnošavanjem površina gradi svojevrsna vizuelno zvučna skala u belom u okviru svakog pojedinačnog rada a postavljanjem radova u nizu po horizontali u galerijskom prostoru moguće je stvoriti novu ritmički modularnu celinu. Smenjivanje punog (beline) i praznog (jednog sloja svetlosno propustljivog paus papira ) otvara se prostor ka beskonačnom u oku publike, postajući tako ona oblast u kojoj praznina i punina zadobijaju smisao.” Ana Knežević