Umetnik

Ivona Pleskonja (1974)

Prati umetnika

Pretraga

Povratak humanosti

Autor: Aleksandra Mirčić

Ivona Pleskonja pripada generaciji umetnika koja je rasla i sazrevala tokom devedesetih godina XX veka, u vreme društvene i političke krize, poremećaja i gubitka vrednosnog sistema i krize identiteta zemlje u kojoj žive. Zato su umetnici te generacije razvijali svoju umetnost uz pokušaje da sačuvaju stare i pronađu nove oslonce, i stvore nov sistem vrednosti, u zamenu za onaj koji se topio pred njihovim očima. Veliki broj umetnika iz generacije Ivone Pleskonje (Nikola Pešić, Biljana Đurđević, Dejan Kaluđerović, Goran Delić, Vesna Vesić, Goran Gagić, idr.) je pokušavao da prvo pronađe sebe u svetu okrenutom naglavce i stvori svoj lični i privatni sistem u kome je moguće živeti. Zato se ova generacija okreće istraživanju svog sopstvenog indentiteta, posmatrajući svet kroz lični život i iskustva. Prožimanje starog i novog, kombinovanje različitih likovnih sistema i slojevitosti u značenjima ovde nije bilo pitanje izbora, ono je proizašlo iz potrebe preispitivanja prošlosti radi snalaženja u pomućenoj sadašnjosti; to je bilo pitanje njihove egzistencije.


Razmišljajući o sopstvenom identitetu I. Pleskonja je u centar pažnje stavila čoveka kao pojedinca, ne odustajući od toga ni u jednom trenutku. Filantrop po životnom opredeljenju, ona je izabrala portret kao najbolji način izražavanja svog stava.


Istorija portreta je u sagledavanju i razumevanju Ivoninog rada, izuzetno važna. Ona se ne oslanja na istoriju portreta običnih, anonimnih ljudi, već koristi modele predstavljanja vladara, političara, diktotra, koji korene vuku od predstava bogova i svetitelja. Društveno-politička situacija u kojoj je Ivona Pleskonja odrastala i studirala nije nevažna za njen rad, iako se ne može videti na prvi pogled. Osećanja izgubljenosti i bespomoćnosti koja su pratila obične ljude tokom 90ih imale su poseban uticaj na mlade ljude. Mlad čovek, pun energije, entuzijazma i želje da menja svet oko sebe, nije mogao sebi da dozvoli da sedi skrštenih ruku, nije mogao da dozvoli da se prema njemu odnose kao prema broju ili beznačajnoj jedinki. Ovo osećanje nije strano ni mladima u razvijenim zemljama ali je kod nas ono dobilo pojačani i dramatičan oblik, ovde je on bio pitanje gole egzistencije. Umetnica nam, međutim, ne pruža direktnu vezu sa situacijom u sopstvenom okruženju, ali nam govori kako se oseća običan čovek, mlad čovek. Ona govori o ljudima koji uzimaju stvari u svoje ruke, koji se ne prepuštaju sudbini. To je poruka koju može da razume svako, u bilo kom delu sveta.


Svoju priču i istraživanja Ivona Pleskonja počinje od sebe. Na prvoj samostalnoj izložbi „Prvo svetlo“ (1999) između ostalog, izlaže kolaž dimenzija njene visine i širine ruku. Kolaž je sastavljen od velikog broja manjih kolaža. Razne poruke na njemu, prepoznatljiva i nepoznata lica, pokazuju nam se kao eho u potrazi za sobom. Tu i tamo možemo videti njen lik, tu i tamo prepoznajemo likove iz popularne kulture i istorije, tu i tamo vidimo militantne motive, metke i bombe koji kao bordura okružiju kolaže. Ovaj kolaž zapravo predsavlja njen autoportret, ono od čega je sazdana, njen odgovor na situaciju u kojoj se našla, u kojoj su se našli svi ljudi u njenom okruženju (bombardovanje Srbije 1999). Iako vrlo jasno prisutna, I. Pleskonja svesno ne favorizuje svoj lik, on je tu negde skriven među drugim likovima, upravo zato što ona ne govori samo o sebi već o svakom čoveku ponaosob, ali i zato što još uvek nije sigurna ko je. Pomno proučavajući ovaj kolaž možemo prepoznati znake koji će se razviti dalje u Pleskonjinu umetnost, dalja istraživanja, traganja i vrlo jasan odnos prema čoveku i životu.


Dalje istražujući i tražeći izlaz iz haosa u kome je bila primorana da živi, počinje sve više da korisi urbani likovni jezik. Odrasla na Novom Beogradu, najurbanijem kraju Beograda, njen izbor je bio prirodan. Svoj lik iz rada u rad ona pretvara u pečat, šablon na betonskom zidu. Postaje heroina „Besmrtna“ u potrazi za svojim herojem koji će je izbaviti iz kandži zla. Klasična priča, bajka ili urbana legenda koja je još uvek živela u stripovima i na ulicama velikih gradova. Ivona Pleskonja nije morala da preuzima priče iz stripova i filmova, čije je likovne elemente koristila, priče su se odvijao u real timeu u njenom okruženju. Jedini problem je to što nije bilo jasno ko je na strani dobra a ko na strani zla. Umetnica nam, međutim, daje čistu sliku, ona veliča mladog urbanog čoveka. Sa svojim prijateljima postaje vojska novih, jakih, heroja koji će svet učiniti boljim mestom.


Predimenzionirani, jednostavni i stilizovani „Heroji“ gledaju pravo u nas, strogo, ozbiljno. Dok se multiplicijaju potsećaju nas na plakate sa političkih kampanja i raznog propagandnog materijala. Međutim, njihova izražajna i karakterna lica, toliko međusobno različita, razbijaju sistem iz kog je ovakav obrazac preuzet. Umetnica se svesno igra sa prepoznatljivim modelima predstavljanja ljudskog lika stvarajući napetost i ambivalenciju. Slikajući svoje prijatelje, želi da njeni ljudi imaju realna lica, imena i prezimena, i da prema njima ima lični odnos. Ona ne ulepšava čoveka, kao što je to slučasj sa likovima koji nas svakodnevno gledaju sa bilborda i reklama. Njeni crteži zadržavaju crte lica ali ih pojednostavljuju, stilizuju. Odustaje od šablona i fotografije. Rad rukom joj dozvoljava da upiše sebe u svakog čoveka na svojoj slici. Likove iz stripa i popularne kulture, koji se tu i tamo pojavljuju, zamenjuju stvarni ljudi.


Kroz rad na portretima i autoportretima i proučavanjem i korišćenjem modela i matrica iz svoje okoline, ona te modele i matrice menja i postavlja u novi sistem vrednosti. Za razumevanje radova Ivone Pleskonje od izuzetnog je značaja ceo proces rada. Retko slika portrete ljudi koje ne poznaje. Pogled na ljude je krajnje subjektivan, otvoren, neposredan. Ona se prema modelu postavlja kao prema prijatelju. Ne slika samo portretisanog, ona slika svoj odnos prema njemu, topao i human. U vreme otuđenosti i zatvorenosti, Ivona Pleskonja nudi jedan drugačiji odnos prema čoveku. On kod nje ne dolazi iz umetnosti već iz njenog ličnog odnosa prema ljudima, generalno, i biva pretočen u radove. Ona bukvalno ulazi u živote portretisanih i postaje njihov deo, dozvoljavajući njima, takođe, da postanu deo njenog života. Tako portreti Ivonine Pleskonje dobijaju oblik ikone, poput svetitelja zaštitnika.


Pozadina ovde počinje da dobija važnu ulogu. Ona razrešava zagonetku, otkriva umetnicine krajnje namere. Jarko obojen, pretvoren u znake, simbole života, stvara oreol oko glava portretisanih. Povratak jednom starom i stabilnom sistemu koji nam nudi hrišćanstvo, za Ivonu Pleskonju i njenu umetnost predstavlja suštinu. Ono nije površno i pomodarsko. Ona se vraća daleko u početke hrišćanstva kada nije bilo bitno kojoj klasi pripadaš, koje si religije, koje si boje kože i koliko si imućan. Koliko god mislimo da se društvo promenilo nabolje, opet se međusobno delimo, po različitim osnovama, volimo ili ne volimo zbog toga. U umetnicinom sistemu ljudi se ne dele, svi su jednaki, svi su Heroji, zaštitnici sveta u kome žive. Ona spaja svet svetitelja i junaka iz stripova, ljude nepotkupljive i moralno postojane. To je ono što umetnica želi da nađe u čoveku, osetljivost prema drugima, neosetljivost prema materijalnim stvarima. Otud čovek sa maskom („Kiseonik“), traži vazduha u zagušljivom svetu.


Njeni junaci uvek izlaze iz bitke sa životom kao heroji. Da je priča univerzalna, govore nam naslovi njenih radova. Oni često ne nose puna imena portretisanih, jer ona nisu bitna u trenutku kada je rad završen. Oni u sebi nose sve ljude, sve Ivane, svakog Gorana, svako može biti „Zoung Flyer“ ili „Pianist“, svakom može biti „Nice daz today“. Bez obzira na to što se koristi rečnikom urbane i pop kulture, ona univerzalizacijom svojih radova kritikuje savremeno društvo. Favorizovanje svakog pojedinca, poruka koju šalje je jednostavna: budi čovek, izbori se hrabro sa svojim problemima, ne daj da te pokore, budi heroj. Ivona svetiteljsku ikonografiju vraća običnom čoveku, ona više nije rezervisana samo za posebne likove koji nas gledaju sa uzvišenja moći. Ona još uvek ima poverenja u ljude, i u sebe.


Odnos Ivone Pleskonje prema čoveku nam možda izgleda naivno i detinjasto, ali je on zapravo duboko osvešćen, ali i subjektivan. Deca vole i obožavaju heroje, ali kad porastemo shvatimo da oni ne postoje. Ona nas ubeđuje u suprotno – kad porastemo mi postajemo heroji. Pozitivan odnos prema čoveku, osnovna je odlika umetničkog mišljenja Ivone Pleskonje.


U ovoj vanvremenskoj igri bogova i ljudi, iskonski ljudski strahovi ponovo se aktuelizuju. Ivona Pleskonja ne govori o aktuelnim svakodnevnim problemima, koji se lako prevazilaze, niti o savremenim pitanjima, koji su kao zrno peska u ljudskoj istoriji. Svako vreme nosi svoje probleme i teškoće, u tome nema ničeg novog. Ali svako vreme čine ljudi koji se sa tim problemima nose. Ono što je strah svih kultura i civilizacija je strah od kraja sveta. Ivona Pleskonja ga posmatra pozitivistički, on je simbol pobede čoveka, jer na „Kraju planete Zemlje“ je opet čovek, stavi masku i živi dalje („Kiseonik“).


Svoje strahove umetnica uvek predstavlja u svom liku, u liku žene, majke. Imena iz grčke mitologije nisu nimalo slučajna. Antiku nazivamo herojskim dobom, izvorom današnje civilizacije, ona za nas ima univerzalni karakter. Izbegavajući aktuelizaciju ona nas potseća da se neke stvari nisu promenile, da je čovek ostao isti, da se žena i dalje oseća isto, kao Amazonka, kao Supruga, stegnuta i sputana. Tražeći dalje, čisteći se od savremene civilizacije konačno otkriva „Prirodu“. Nimalo slučajno priroda je u njenom liku, u liku žene, zarobljene i slobodne istovremeno, poput Persefone.


U novoj seriji slika Ivona Pleskonja nam otkriva novi-stari svet, kraj i početak njene priče. Svi likovi iz njenih radova slili su se u jedan, snažan, izražajni lik muškarca. Sa slike veličine bilborda, sa visine nas posmatra poput boga. Umetnica je iz slučajnog poznanstva sa jednim mladim Romom „Čistačem“ otkrila jedan potpuno nov svet. Svet sreće i zadovoljstva bez materijalnih stvari. „Kralj novog sveta“ nezainteresovan za civilizaciju koja mu se nalazi iza leđa, gleda, ponosno i samosvesno u nebo, dok ga mi gledamo odozdo, sa zemlje. Mladi, snažni Rom (što na romskom jeziku znači lep čovek) simbol je konačnog podizanja čoveka iz sopstvene prašine. Ivona Pleskonja nas podseća da su čoveka po starim legendama načinili bogovi od zemlje, ali da ga čine i stvaraju životni problemi koji ga vuku po toj istoj zemlji. Čovek se, međutim, uvek podiže, otresa prašinu sa sebe i hrabro baca pogled u nebo.

Datum objavljivanja: