Umetnik

Ivan Stanković St Ivan (1974)

Prati umetnika

Pretraga

St Ivan o svom radu

Ivan Stanković o St. Ivanu - ukratko



    U leto 1974. rođen sam u Beogradu kao Ivan Stanković. Rođen sam mrtav; videvši da ne dajem znake života lekari su me odložili na komodu u bolničkom hodniku i razmišljali kako da vest saopšte mojoj majci. U inat tim idiotskim doktorima rešio sam da prodišem i da živim. Taj prkos prema ljudskoj gluposti nije me napustio do danas, i kada bi sva druga motivacija posustala on bi me gurao napred kroz život.

     Bog mi je ponudio talenat za umetnost i ja sam se složio. Prihvatio sam ga kao najplemenitiji način da se itdignem iznad ponižavajuće osrednjosti ljudskog roda.

     Počeo sam, od najranijeg detinjstva, sa strip crtežima. Odrastao sam na stripovima i smatram hendikepiranim svakoga ko je tog dela izgradnje sopstvene ličnosti lišen, ma kako obrazovan inače bio. Crtanje stripova, kao svaka prva ljubav, ostaviće traga na celokupno moje kasnije stvaralaštvo.

     U mladosti sam ozbiljno petingovao sa depresijom. Iz perioda adolescencije datira moja opsesivna intrigiranost Smrću, koja me - kako je već rečeno - prati od prvog časa mog postojanja. Tih godina frenetično sam pisao i poeziju. Moja genijalnost nije mogla a da i tu ne zablista punim sjajem, pa sam godinama kasnije, 1998., dobio i nagradu za najbolju rukopisnu zbirku poezije, koju između ostalih dodeljuje Udruženje književnika. Pošto zbirka nije mogla, shodno mojim željama, biti štampana u tvrdom povezu i zlatotisku od njenog sam objavljivanja odustao.

     Ovaj se snobizam u mene javio veoma rano.

     Godine 1997. želja za avanturom odvela me je u Izrael. Tu sam se neko vreme bavio street-artom, radio grafite, skice za tetovaže i u bašti jednog paba na obali slikao ulja, koja bih mahom prodavao egzaltiranim posetiocima i prolaznicima iz svih krajeva sveta, uglavnom pre nego što bi se boja na platnu i osušila.

     Po povratku u BG ustanovio sam da je snob u meni stasao i da je spreman da preuzme dominantnu ulogu u mom životu. Slava i bogatstvo postali su moje zvezde vodilje, a Stil vrhunsko božanstvo kom sam se klanjao.

     Sa druge strane, ona tamna senka koja me je od rođenja pratila i dalje je bila prisutna. Zbog toga sam, želeći da istaknem taj dualizam svoje posebnosti - a smatrajući da svaki istinski umetnik mora da se prostom puku nametne na svaki mogući način, pa tako i svojim izgledom koliko i svojim opusom - polovinu kose ofarbao u plavo.

     I tako se rodio St.Ivan - umetnik, genije, snob.

    Početkom dvehiljaditih bio sam osnivač neformalne grupe "Leglo" koja se bavila organizovanjem tehno-žurki, urbano-gerilskim akcijama i povezivanjem sličnomislećih, urbanih i estetici naklonjenih mladih ljudi u Beogradu.

     Tih sam godina kompleksnosti svog umetničkog biosa i izraza pridodao i gotovo religioznu ljubav prema mistici Grada i njegovim bezbrojnim tajnama.



     Izuzev ovog neformalnog udruživanja nisam bio sklon mešati se kao umetnik sa drugima. Samo jedanput pristao sam da učestvujem na grupnoj izložbi, i to 1996. godine, na izložbi "Vidim Vuka", održanoj u zgradi Vukove zadužbine, sa nadrealističkom slikom malog formata koja je predstavljala Vuka Karadžića kao dezintegrisanu bistu sklonu sintetičkim drogama.

     Samostalno sam dvaput izlagao i to:

     1995. godine - crteže i ulja, u prostoru Kulturnog centra Beograda (današnja ArtGet galerija), i

     2005. godine - digitalne fotografike u prostoru kluba Underground u Beogradu.



     Neke od ovih slika i grafika krase poznate beogradske kafiće i klubove.



     Svoje radove dobro ću oduvek paziti kome prodajem. Moje slike nije mogao imati svako. Čak i od samog novca bitniji mi je bio budući sopstvenik nekog mog dela. To su bili ili dugogodišnji prijatelji, ili osobe čiji je društveni status imponovao mojoj snobovštini, ili retki pojedinci za koje sam bio siguran da će ih iskreno ceniti. Niko od njih nije žalio novca da sebi priušti St.Ivana.

Datum objavljivanja: