Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Pal Homonaj
Bogdan Šuput
Milenko Šerban
Milan Tucović
Živko Stojsavljević
Svetislav Strala
Paško Vučetić
Biljana Cincarević
Vladislav Titelbah
Paja Jovanović
U potrazi za novom«KRVNOM SUKOM» ženskog portreta
Prvo samostalno predstavljanje slikara na početku njihove likovne karijere nosi i vuče za sobom niz rizika. Kako onih, koji se, u stvaranju maske njegove umetničke budućnosti, isključivo vežu za autorski izbor i prirodu: poetke, prakse i alata u trasinanju puta ka zamišljenom cilju, tako i svih drugih osetljivosti u ospoljavanju nezaobilaznih glasova kritike i publike. I to sudbinski često, samo sa ulogama nekoliko aktiviranih kvarkova tih istih glasova, koji na imaginarnim terazijama uspeha, neretko odnose važnu prevaga. Odnosno, uspevaju, ili ne, da prokrče putokaznu stazu kako bi se započeto stvaralačko kretanje na njoj lagodnije odvijalo.
Mlada akademska slikarka Emina Cvetković je na tom putu. A, nakon -. školovanja u Novom Sadu (u Srednjoj umetničkoj školi) i Beogradu (na Akademiji lepih umetnosti), ovom izložbom ispisuje prvu ozbiljnu stranicu svoje likovne legitimacije. I bio-bibliografije. Nekoliko godina strpljivo uloženog rada na uljanoj kolekciji, kojom se predstavlja na ovoj izložbi, kapitali su bez koga nijedan slikar nije imao šta da: mapira, traži i očekuje u volšebnom svetu umetnosti. Niti da računa na hazarderske priviiegije, beneficije, popuste i darove gledanja kroz prste.
Samopouzdanje iz čijih ateljea, radionica i akademskih klupa je crpela i prenosila lirsku energiju u rubrike svojih portreta, naročito onih na kojima ironično dominira figura žene, više je od preporuke za očekivanje da je Emina Cvetković snažnom i odnegovanom intelektualnom i vizuelnom percepcijom osmotrila taj magični umetnički put ispred sebe. lli vreme ex-ante. I nagovestila umeće kretanja njegovom putanjom. Umeće koncentrisano u želji da se promeni "krvna slika" ikoničkih traktata i metodologija: crtanja, bojenja i pisanja likova predmeta i pojava javnog sveta. Sveta privida i senki učaurenog u azilima i "holivudima" anatomke geomstrije. I njenih smešnih "10 manekenskih zapovesti".
Slobodno, onako kako dolikuje, samo, kandidatima za buduće vodiče kroz pejsaže i lavirinte obezglavlja tog primamoglikovnog jezika, Emina Cvetković je ovom izložbom ponudila jednu vrstu prečice, kojom današnje tromo i istrošeno figurativno slikarstvo može da prevaziđe svoju ikoničku težinu. I fokusira se na ekspresivne prizore i modulacije, pa i modela depersonalizovanih lice. A, svodeći njihovo biće koliko na grimasu i jezik bola, toliko i na zapise dubinske lične i antropološke usamljenosti iz koje započinju svi vizuelni i erocionalni konteksti. Ona te kontekste ne izmišlja, nego suvereno traži u sebi i čitanju "Velike knjige citata iz čijih se oba pikasovski izviru: oblici, reči, boje, naslovi i imena. I, to naročito imena savremenog merkantilnog čoveka, koji se na Zemlji pojavio kada je počelo, kako bi to slikovito rekao Milorad Bata Mihailović, kvarenje i lažiranje umetnosti. Odnosno, kada je taj isti merkantilac poželeo da ima svoju sliku, svoju fresku, svoj sarkofag. Kada je nastalo prisvajanje kreativne radosti u kojoj ne postoji vreme, a ni vlasništvo.
Žene na slikama Emine Cvetković nisu Bogorodice. One na njima antologijski žive svoje ideje, logike i logose. I svoje nefeninizirane ontologije. Naslikala ih je kao metaforičke prestupnice uživaju nasparam svetlucavih laži i okoštalih vrednosti. Lepršavo su moćne i u svojoj gojaznosti, a svojim neukalupljertovnim vizuelnim: formama, erotskim pulsacijama i prisustvom dovode Svet i njegovu ideologiju "lepote" u pitanje. Zašto? Zato, što raspolažu gotovo sa istim: instrumentima, postupcima i ključevima. I što umeju da slušaju srce i kada ne znaju koja staza vodi, a koja se račva u Ijubavi, zanosu, čulnosti i strasti.
Između korica tako vešto osmišljenog i savremenog likovnog plana Emina Cvetković je, pored naglašenog htenja za revizijom vladavine konvencionalnog crteža i akademijski naplašenog kolorita udenula i jednu vrstu polemičke slikarske rasprave o stanju Ijudske duše, koja bolećivo vapi za promenom Ijudske svesti osvetu, koji je odavno postao sebični kanibal. I hrani se svojom biološkom supstancom. Sindromom imunodefincijencije. I to pred anđelima koji su ostavili u sanivanju i slikarstvo i poeziju. I, kako nadahnuto reče ruska pesnikinja Aleksandra Petrova, zato je na mladim slikarima i pesnicima odgovornost, da poeziju i slikarstvo, dok se ne vrate anđeli, održe, makar, u poluživom stanju.
Zoran M. Mandić
Datum objavljivanja: