Pretraga

Pokušao sam na mnogo načina da započnem ovaj tekst, ali izgleda da postoji samo jedan: da ono što sam čuvao za kraj kažem na samom početku — Džoja nešto zna što mi ne znamo. Njen svet nije naš svet. Ili, tačnije rečeno, njen svet jeste oblik ovog sveta koji mi ne želimo da vidimo. Ako biih tražio poređenje, zadržao bih se na reči »sumrak«, na onoj krhkoj međi koja razdvaja dan od noći, iako su Džojini crteži daleko od reči, od jednostavnih značenja. Ali sumrak je doba kada s istom snagom postoje senke svetlosti i senke mraka, kada dva lica sveta uzajamno priznaju svoje postojanje. U graničnorn području vremena prebivaju i granični oblici bivstvovanja, bića koja ostaju na međi svojih svojstava, koja ne srećemo ni po danu ni po tmini, a koja ponekad, samo njima znanim putevima, ulaze u Džojine crteže fr tamo, na našu sreću ostaiju. Džoja, dakle, zna ono što mi ne znamo, ili što tek ponekad, u blesku, uvtidimo. Da je ovaj svet ravnopravno, podjedriako živ u svim svojim pojavama. Da svaka stvar, svaki predmet ima svoje bilo, svoje majušno srce. Da niko nije osuđen na mirovanje, već da u svemu postoji pokret, kretanje.

Kada govore o Džojinim crtežima, likovni kritičari pominju iracionalnost, grafički temperament, ilustraciju, karikaturu, svet apsurda. Onaj ko ne zna ništa o tome gleda Džojine crteže na drugi način. On uviđa umeće, ali se ne pita odakle dolazi. On vidi oblik, ali mu ne traži prethodnike. On stoji ajuočen s crtežom i oseća kako ga polako, neznano kako, prepoznaje.. Jer postoje umetnici koji crtaju ili opisuju svoj svet, i mi kažemo: »Da, to je to, to je njihov svet.« Postoje i oni drugi, koji ta-kođe prikazuju svoj svet, ali to je u stvari zaleđe našeg sveta, to su naše vlastite dubine. Džoja je, verujem, jedna od njih. Pred njenim crtežima, pred njenim nespokojnim likovima, mi kažemo: »Da, to je naš svet.« Ono što ja u svemu tome ne razumem jeste: kako to Džoja zna? Kako postiže da dopre do mesta do kojih i sami ne stižemo? Kako uspeva da zaviri u moju, u vašu svest?

Zato kažem da Džoja nešto zna, nešto što mi ne znamo. Ona ne izmišlja, već zahvata iz onih oblasti našeg duha u koje odbijamo da pogledamo. Ona se, kao jedan njen lik, možda zaustavljja na vratima sobe, ali njen pogled vidi unutrašnjost i prozirnost stvari, vraća nam se iznutra. Ako sam u pravu, onda nam Džoja na crtežima »za odrasle« pokazuje pravi oblik sveta u kojem živimo, istinu koju u stvarnosti krijemo brojnim velovtoa, dok na crtežima »za decu« beleži svet za koji postoji samo jedan jednostavan preduslov: dobrota.



Naravno, najteže se stiže do jednostavnosti, kao što se najlakše greši u pokušajima tumačenja umetničkih dela. Ali ako i pretpostavim da sam pogrešio, ipak sam siguran u nešto: Džojini crteži proističu iz same srži osećanja, iz onog pomalo staromodnog i gotovo zaboravljenog čovečjeg srca. Druglm rečima, ona nije začuđena pred svetom — pogledajmo se, ona je začuđena pred nama.



David Albahari