Pretraga

Džoja Ratković je svoj pogled na svet nacrtala i sad je on vidljiv, a opet nedovoljno jasan; toliko nejasan da mu je potreban komentator, tumač, prevodilac.

Zar nije postalo sasvim uobičajeno da se pred crtežom, ili slikom kaže: — Šta je umetnik time hteo da kaže?

I tako ja ulazim u red Džojinih komentatora, tu na marginama njenih velikih crteža, da bi jedan kompleksni svet učinio, ne jednostavnijim, čini mi se, već komplikovanijim. Mali, okrugli čovek, koji, ponekad, svoje hozentregere  prebaci  preko ušiju,  koji se beskrajno vrzma po Džojinim crtežima, čije smo avanture pratili u stripovima koji su bili obelodanjeni u ,,Ježu" i u ,,Književnim novinama", ščepao me za revere i uveo u taj svet, gde su kuće katkada nestvarne do te mere, da smo već u bezmernoj iracionalnosti; te kuće, koje obitavi čoveculjak i njegova mnogobrojna rodbina, reduciraju se na neke linije, koje nam sugeriraju neki drugi prostor, a ne trodimenzionaini svet arhitekture koju obitavaju zemljani. Tako je s onom kućom preko koje je prebačena plava senka jednog drveta. Samo se ta senka plavi. Impresionisti  su, naravno, otkrili obojene senke, užasavajući  se crnila  i autentičnog katrana  koje ce, zatim, opet upotrebljavati Daii. AN, kao da se Džoja poigrava i duhom impresionizma: Eto vam plave senke, ali sve ostalo vam je crno. Ne računajuci zelene i plave oči Alberta i Viktorije, mladenaca koje je Džoja nacrtala, jer pripadaju njenom svetu. Da li su to uopste oči. Ili su to oči stanovnika te plancte. Plava senka prolazi preko kuće, koja i nije to. O njenom jedinom zidu, spolja visi, ko slika, jedan prozor. Takve oči, oči Alberta i Viktorije, posmatraju kroz takve prozore i vide svoj svet; vide plavu senku koja prolazi  preko njihove kuće,  ali  ne  isčezava, već se uspinje u  prostoru, kao da je prostor  koji treba da  nam  sugerira  bela površina papira ipak samo jedna površina;  kao da je svet u kojem obitava čovečuljak površan, to jest mestimično bez treće dimenzije, tako da plava senka može ostaviti svoj trag na njemu i na onim mestima, iznad kuće, gde bi se, inaće, izgubila. Izgubila s obzirom na naše zemaljske zakone.

Na ovom mestu bi trebalo govoriti o čitavoj jednoj avanturi senka

Plava senka Džojinog pseudoimpresionizma, u crno-belom svetu ovih crteža, ne gubi se, medjutim, u  prostoru,  koji  i  nije to. Jer je ovaj svet paradoksalan. Plava senka izneverava lisnato drvo i  predstavlja ga bez lišća; ovde senke  žive nezavisnim životom. Na jednom drugom crtežu senka jednog čoveka se materijalizuje, oživljava, ustaje sa zemlje, u beskrajnoj igri  prostor-površina, i seda.  Na jednom trećem crtežu senka se skuplja i gužva, kao da ne želi da izadje iz ogradjenog prostora i da se izduži na svetlosti zalazećeg sunca. Kao da te senke žive svojim nezavisnim životom. Ova planeta, planeta Džojinog sveta, poput Alisinog sveta, ruga se našem, dekartovskom, racionalističkom, trodimenzionalnom i suviše objašnjenom svetu u kojem impresionisti slikaju plave senke lažnog optimizma i radosti jednog grozomornog fin de siccle-a. U Igri Džojinih paradoksa, senke oživljavaju, možda po onom kafkijanskom principu, humorne inverzije metafore; ako se može kazati da ljudi postaju senke", onda će u jednoj inverziji, u jednoj humornoj revoluciji, senke ustajati i postajati poput bića, ali onih bića koja su već izneverila smisao svoje egzistencije. Ako se moglo kazati da su senke verne, što je bilo poslovično, onda se to više, posle ovih crteža, ne moze reći.



Jer je plava senka izneverila lisnato drvo i nije ocrtala njegovo lišće, kao da la senka živi u svojoj vlastitoj biologiji i u nekom drugom vremenu, nekom drugom godišnjem dobu. I u još jednoj inverziji, na relaciji površina — prostor, dečaci ovih čudnih bića, vešaju ljuljašku o senku. Dešavaju se, medjutim, i brojne druge nezakonitosti, jer ovaj svet ima svoje vlastite zakone, koji su za nas smešni: sunce se naslanja, na svom zalasku, o horizont, levo od puta koji se uvija i omotova. Iz te nove zakonitosti, kojom Džoja izigrava sve pozitivne zakone jednog suviše pojednostavljenog pozitivizma, proizlazi i humor ovih crteža.



U razgovoru, iznenada, spominjemo Ešera.

I ne spominjući Kafku, u našem razgovru, pred ovim velikim crtežima, Džoja je iznenada spomenula Ešera. Pitao sam se: Nije li i Džoja adept onog tajnog bratstva koje sada, na ovom mestu, uslovno nazivam -L jubiteljima grafičara Ešera. Susretao sam ih brojne. Neki su bili znameniti slikari.



Džoja je Ešera spomenula pred crtežom na kome je nacrtan jedan veliki časovnik, ali bez brojeva. Razume se, bez brojčanika. Jer kao da se vreme izgubilo u nevremenu, Mi bezvremenosti.

Čini mi se da nije bilo dovoljno razloga da se spomene grafičar Ešer. Počesmo razgovor o ešerovskoj arhitekturi, o stepenicama kojima se uspinjući silazi i u čijem prostoru se dešava čitava jedna zbrka od paradoksalnosti i izigranih zakona. Ova grafička ilegalnost rezultira iz jedne opravdane pobune protiv suviše jasnog sveta. Samo je budalama sve jasno. Ali, pozitivisti su verovali da ništa nije toliko nejasno da bi se uznemiravali. Ešer je bio u jednoj dugoj ilegalnosti. Džoja je humorista medju pobunjenicima, u revoluciji duha. Svesno i namerno posmatra ovaj svet zelenim okom Alberta. I vidi trista čuda; senke oživljavaju, o njih se vešaju ljuljaske, put se uvija, prozori su rasporedjeni i po ljudskom telu, oni su tako nužni za one „koji se uvlače u sebe".

U algebri "opasnih jednačina", koje grafički rešava Džoja, kao i gafičar Ešer, ne bismo mogli tačno utvrditi gde prestaje humorno, a počinje ozbiljno. Ozbiljnost ovih listova dolazi otuda što su oni odgovor na jednu našu neozbiljnost. S jendom, humornom, relativnošću oni nam odgovaraju na jednu našu ozakonjenu relativnost. Džoja je nacrtala svet koji je u ratu s našim svetom, suviše dugo dekartovskim i suviše malo ešerovskim. Ona se, kao Alisa, zaželela čuda i pošto je nisu naučili da je ovaj svet čudesan, već su joj saopštili da nema čuda, ona ih je nacrtala — trista.