Pretraga

Umetnici Aktuelnosti Vesti

Stotine hiljada kilometara prevalila je jedna pisaljka da bi stigla do ovog imena i ispisala ga. Što te tri reči znače?

Ratković, to je Džojino devojačko prezime, dakle, prezime onoga gospodina kojeg vidimo kako dolazi do kraja svoje staze na jednom crtežu zaraslom u travu. Odakle dolazi Džoja? Iz Mostara? Šalite se. Takav Mostar ne postoji. Sem, možda u Španiji. Dolazi ona iz crtanog filma i iz stripa, možda iz karikature, svakako iz beogradske ilustratorske škole. All, na slici s travama njeno mesto bilo bi drugačije. Put je pred njom kroz trave jasan i otvoren, all za njom se taj put zatvara, trave niču na svakom koraku koji ona ostavi za sobom i ne vidi se odakle je došla na taj put. Ona zameće tragove i trave i senke njenih slika u tome joj pomažu.



Sada da kažemo nešto o mami Gaveli. Ona ima jednu malu Jelenu i hiljadu i jednu drugu takvu malu devojčicu i za njih ilustruje priče i pesme. Ali, ona uopšte nije ilustrator. Zato, što ona ne ume da pročita tekstove koje ilustruje. Ona te priče i te pesme koje ukrašava slikama vidi onakvima kakve su one bile pre no što su napisane. I posle, kad ih ilustruje, njeni se crteži i njene boje toliko obraduju, da im tekst više i nije potreban. Čak bi se moglo reći da bi sada na osnovu crteža trebalo ispričati nove priče i nove bajke kao ilustracije crteža mame Gavele. Možda ovo što radim u ovom času i nije ništa drugo.



I sada, Džoja. Šta se dešava sa njenim slikama? Pre svega, to su hrabre slike. Na njima se dešava nešto veoma važno i nerazumljivo. Zato, što je sve što je važno u životu, kao naprimer, ljubav, smrt ili radost, nerazumljivo i neobjašnjivo. Džoja zna za malu podvalu našeg trenutka: nije stvar u tome da se promeni način slikanja; stvar je u tome da se promeni način gledanja. I Džoja tako gleda stvari, da se one menjaju pod tim pogledom koji bi mogao da navija satove. Njena svetlost na slikama se ne ponaša kao svetlost, jer mora da ide cik-cak i da se nađe iza svoje senke. Njene boje se ne ponašaju kao boje: ista vatra na jednom licu daje zeleni, a na drugom crveni odsjaj, ponekad njen mrak postaje prozračan i svetli, a svetlost crna i masivna kao neka tvrda zavesa što s lakoćom prolazi kroz vazdušasto telo igračice koja bi bila lepa da na Džojinim slikama ipak to sve nije tako strašno i tako nedokučivo tužno. Na Džojinim slikama svetlost i senka se ponašaju kao da imaju pol, kao da su čas muškog, čas ženskog roda. Svaka njena senka ima svoj cvet ili svoje ljudsko biće koje pod rukom vodi u šetnju. Te senke - vlasnice svojih objekata — ne ponašaju se kao senke u optičkom smislu reči, ali otkrivaju istinu o svom predmetu ili biću, jer je svaka drugačija i svaka druge boje kad treba. Boja i nije tu iz nekih slikarskih razloga, boja je tu da pokaže kako se bojom može misiiti, voleti i zaključivati. Džojini arlekini igraju se nekih igara, ali kao u kabalističkim podukama i ovde protivnici postaju slični, strahovito slični; nosevi, profili, lica i senke urezuju se jedni u druge protivno zakonima optike, ali u saglasju sa nekom čudnom Ijubavnom mudrošću. Čovek toliko podražava svoje kanabe, da postaje kanabe u istom času kada kanabe podražavajući svakog čoveka počinje da gleda umesto njega u nas. Na Džojinim slikama postoji neka tajanstvena mudrost srca. Ona, možda koju smo zaboravili ulazeci pre dvesta godina u vek razuma.

Džoja nam daje argumente koji su verovatno presudili u našem veku: zašto i da li se danas može voleti slika?



Milorad Pavić