Pretraga

Umetnici Aktuelnosti Vesti

Sačuvaj bože da budem neko iz njene mašte! U najmanju ruku bio bih bela vrana u ovom našem crnom i aftohudom svetu. Bio bih neko na koga bi svi pokazivali prstom: »Vidi kakav je! .« — iako su i oni, svi do jednog, isti takvi, samo su slepi kod očiju pa se ne vide. A i zašto da se vide kad im je ovako bolje. Lagodnije i bezbrižnije.

Međutim, nije važno što oni kod očiju ne vide. Vidi ih Džoja, zapravo sve vidi. Džoja gleda sa svih strana odjednom! Ona gleda i iz ptičje i iz žablje perspektive; ona gleda i iskosa s desna i iskosa s leva; ona istovremeno vidi spreda i otpozadi... Ipak, njen najdrastićniji pogled je onaj što prodrire — unutra. To je opak pogled, razoran i rasturajući. Ništa ne ostavlja kako čovek misli da jeste i kako bi voleo da bude. Sve ispretumba i zbrdozdoliše tako da tek onda btića i stvari dodu na svoja prava mesta i u svoje prave medjuodnose. One koji su zapravo sami stvorili time i zaslužili ih.

Ako je ovaj naš vidljivi, čujni i opopljivi svet čudo nad čudima, onda je svet Džoje Ratković trostruko čudo nad čudima jer ga je Džoja skrozirano sagledala do nutrine i do poslednjeg unutrašnjeg damara, izvrnuvši ga kao rukavicu kaja je spolja lepa i glatka a iznutra sva u šavovima i čvorovima. Naličje lepote iliti čista rugoba, što bi rekao naš vrli Filosof. A to je sve zato što Džoja Ratković vidi trooko, čuje trouho i crta troruko. Dabome i mislli — troglavo.

I zato, kažem, ne bih voleo da budem neko iz njene mašte. Posle taga bih sigumo morao da menjam ovo svoje hiljadugodišnje mišljenje o samom sebi.



Božidar Timotijević