Pretraga

Pre svega, Džojini crteži nisu karikature.

Ukoliko  su  humor  i  satira  takoće  u  tkivu  ovih  složenih  tvorevina,   to  su  veoma   sporedni   čak   i   varljivi znaci  jedne mnogo značajnije i vodeće komponente. Njen najdalji  predak je Boš. Njeni stariji savremenici koji   su pre desetak  godina  mogii  da utiču na studenta i mladog slikara, Magrit Hi, recimo, Stajnberg, mogli su samo da ukažu na znake bizarnog i komičnog u ozbiljnom i tragičnom. Džoja je postepeno stvorila svoj svet.

Bića i stvari, predmet i senka, prostor i vreme, racionalno i iracionalno,  postali  su  fikcije za novi  dijalog  koji vodi pravo u nesporazum, u osamu, alijenaciju, u kafkinsku bezizlaznost.

Njen čovečuljak iz stripova, bez ušiju, bez vrata, sa očima nalik na dugmad, s nožicama i rukama kao  u insekta, u nemoći da savlada prepreke i zamke na životnim putevima, postupa dirljivo i samilosno Džoja se ničemu ne podsmeva. Svojim oštrim perom ona grebe po samim suštinama. Čas nežnim čas oporim bojama nijansira svoju ličnu tugu pred monotonijom i surovošću bitisanja. Njeni stripovi a naročito njeni crteži bude samilost.

Džoja se  penje na  visine  Malog  Princa da  nam  na svoj način iskaže utehu o jedinom cvetu  ili  konstataciju  izraženu lisičjim iskustvom da je čovek sam i medju ljudima.

Svoj nevesli svet Džoja kao da gradi na baštini filosofije egzistencije, iako svi znamo da je takva analogija nemoguća. Očigledno je da su njeni crteži plod obaveštenosti o važnim pitanjima i dilemama našeg veka. Ne bih se složio sa opaskom njenih recenzenata da se Džoja podsmeva našem dekartovskom i objašnjenom svetu, da je njena glavna odlika iracionainost ili da su njene metafore plod kaprisa ili plod vanvremenskih kategorija. Pre bih rekao, uz priznanje da su sve ove primedbe, uz analogije sa istorijom crteža i humora, donekle tačne, da je Džoja, intuicijom više nego erudicijom, naslutila bitna pitanja moderne misli.

O vremenu i prostoru kao da rasudjuju logikom naučne flilosofije. Njen Časovnik je neprecizan, čak i bez skazaljki. Ona odbacuje apriorne istine, sprovodi inverzije perspektive, živi u svetu neeukiidovskih geometrlja, mikrofizike, rušenja sveta konven-cionalne stvarnosti. Ona je takodje »kandidat za emigraciju u bilo koji novi svet, samo da ne liči na naš — što je u suštini snaga ekspanzije«, kako kaže jedan komentator filosofije. Neki od njenih crteža, kao lične ispovesti kao da ilustruju Hajdegerov D a s e i n. (»Zvono koje nikad neće zazvoniti« — crteži br. 2) — ukoliko je takva ilustracija uopšte moguća.

Ovaj komentar ne treba shvatiti bukvalno. Činjenica da je Džoja opsednuta bezbrojnim pitanjima na koja daje neodredene slikovite odgovore ili ih uopšte ne daje, čini mi se da je veoma značajna, jer je ova pojava veoma retka. Da ona nekim čudom živi u velikom svetu, lamo gde se stil začinje a umetnički materijal proizvodi, uveren sam da bi našla dostojnijeg komentatora.

Peđa Milosavljević