Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Milena Pavlović Barili
Ljubinka Jovanović-Mihajlović
Paja Jovanović
Risto Stijović
Milan Stašević
Kosta Bogdanović
Miško Šuvaković
Jasmina Čubrilo
Zoran Gavrić
Lazar Trifunović
Nove slike Đorđa Đorđevića
Sticajem životnih prilika, dakako i umetničkih afiiteta, Đorđe Đorđević je studirao slikarstvo i završio na Accademia di Belle Arti u Milanu krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina. Jedan ovakav biografski podatak svakako da najodlučnije određuje stvaralačku sudbinu svakom umetniku. Takav je slučaj i sa njegovim primerom.
Vrlo dragocena osobina "Đorđevićenog slikarstva nalazi se i u njegovom poreklu, u onoj likovno umetničkoj tradiciji koja se ambijentom, mestom i školom neguje i prinosi kreativnim postupcima putem novih generacija stvaralaca. Tu tradiciju modernizma, posebno apstrakcije, on je veoma dobro razumeo, primio u svom oblikovnom postupku i nadalje razvio u jedan i likovno plastični entitet koji se danas vidi kao izrazito individualizovano autorsko shvatanje.
Ideje modernizma u umetnosti označile su, između drugog, i izoštravanje stvaralačkog koncepta u slikarstvu, kada je o ovom medijumu reč, toliko jasnog i prepoznatljivog, reklo bi se - poput jedinstvenog autorskog rukopisa. Ovo slikarstvo očigledio da danas pripada redu intimnih diskretnih projekata održavanja apstrakne umetnosti tokom devedesetih godina.
Dakle,ono je postavljeno unutar one stilske isključivosti koja je dovela do osnovne teorijske podele na probleme dve obnove u aktuelnoj umetnosti: povratka na ideje projekta modernizma (druga, nova moderna) i fenomena tzv povratka slikartvu (postmoderna). Tako s jedne strane i sada nailazimo na izrazito naglašene individualne autorske pozicije koje ne dozvoljavaju striktnu i stilsku sistematizaciju mnogobrojih svetova umetnosti, a sa druge je zapažen jedan i drugačiji kolektivniji entitet koji pokazuje dovoljno zajedničkih karakteristika da je moguće navođenje jednog opšteg estetič-kog koncepta ovog vremena. Dalje, istovremeno se danas s pravom i ubedljivo govori o pluralizmu i razlikama, ali i o vidljivim problemskim liniijama unutar ove umetničke produkcije.
Đorđević evidentno da već niz godina, gotovo od samih njegovih slikarskih početaka eksperimentiše sa izgledom slike - a to znači i sa njegovim pikturalnim sadržajem i sa njenim predmetiim oblikom. Ali u toj specifičnoj, blagoj i nedestruktivnoj problematizaciji slikarskog postupka on nikada pnije prekoračio granicu koja deli njenu samu fizičku pojavnost od znatno promenjenog izgleda koji je nastao nakon samoubistva slikarstva u epohi enformela. Dakle, pošto nije bilo uništavanja predstave slike u ovom slučaju, odigralo se razlaganje pikturaliog prizora pre svega zbog primetne dvostukosti njenih slikarskih slojeva. Otuda prvi utisak koji se dobija kada se ove slike posmatraju pre svega zbog primene vizuelnih efekata. Jedan je nastaoiz mentaliih, intelektualnih resursa umetnika. Pojediostavljeno govoreći tu se radi o slikarskom geometrizmu. Drugi je proizašao iz emocionalnih, ekspresivnih slojeva stvaralačkog karaktera slikara.
Ovo odstupanje od klasičnog pravila omogućeno je u Đorđevićevom slučaju jednom njegovom sasvim svesnom slikarskom akcijom koja je bazirana na primećenoj likovnoj kulturi tokom perioda studiranja i boravka u Italiji. Ona mu omogućava da bez obzira na rizičan postupak ukrštanja međusobno isključujućih principa geometrmzma i gestualnosti u istom slikovnom polju ipak pikturalni prizor održi u konzistentnom stanju u opravdanom kompozicionom poretku, u veštim balansima koji su ova naslikana uzburkana polja uravnotežila i dovela u potrebno vizuelno i logičko dejstvo.
Jovan Despotović
Datum objavljivanja: