Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Ivan Pavić
Miloš Šobajić
Milan Stašević
Stevan Todorović
Ivana Ivković
Oto Bihalji Merin
Predrag Popara
Lidija Bogdanović
Milo Milunović
Stojan Aralica
Razgovor Čedomira Vasića i Slavice Popov
S.P. Iako se Vaše ime ne spominje u relevantnim pregledima srpske umetnosti osamdesetih godina, Vi ste odlično razumeli i primenili postulate postmodernizma, što Vas je možda izdvojilo iz tokova domaće tekuće produkcije. Da li mislite, da ste uvršteni na vreme kao predstavnik postmodernizma da bi to promenilo pravac kretanja srpske umetnosti?
Č.V. U iskušenju sam da na Vaše prvo pitanje odgovorim kontra pitanjem: da li su ti pregledi srpske umetnosti relevantni? Šalu na stranu, to što je moj rad ostao po strani i što sam izbegao kategorizaciju i „brendiranje“, dalo mi je ogromnu slobodu delanja i kretanja u skladu sa sopstvenim sklonostima i idejama. Moram ipak da kažem da je kritika koja je reagovala na moje pojedine nastupe, dosta dobro razumela kakve su mi bile namere.
Postmodernizam razumem prvenstveno kao stanje posle „modernizma“ u kome su nestali (propali) veliki, masovni društveni projekti, a grandiozne ideje i značajni umetnički pravci ustupaju mesto jednom svesno, manje ambicioznom, opuštenom pogledu na svet koji prvenstveno podstiče interes pojedinca za samog sebe, za sopstvenu individualnost i zadovoljavanje svojih skrivenih potreba i fantazija. Na umetničkom planu to dovodi, uz pomoć svih mogućih izražajnih sredstava i upotrebom sve savršenijih tehnoloških mogućnosti do paralelnog postojanja i obilja vrlo različitih ostvarenja, zasnovanih na tradicionalnim likovnim disciplinima ili na njihovom kombinovanju sa reproduktivnim medijima i oblikovanju novih prostornih i vremenskih celina. Mislim da je na ovako ogromno područje nemoguće ozbiljnije uticati. Nadam se ipak, da sam u izvesnoj meri, radeći na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, doprineo da studenti razumeju ovu ponuđenu slobodu i širinu polja koje se otvara njihovom umetničkom delovanju.
S.P. U svom radu često ste menjali medij izražavanja i često istražujete u novim tehnologijama rada. Pre više od deset godina ste rekli da slikarstvo, od svih likovnih grana, najmanje koristi prednosti računarske tehnologije. Koliko je situacija danas drugačija?
Č.V. Korišćenje odredenih medija ili sredstava izražavanja uslovljena je pre svega osnovnom namerom u ostvarivanju jedne zamisli. Ono zahteva svestrano poznavanje obeležja izabranog sredstva kako bi ova na što adekvatniji način bila upotrebljena u zamišljenoj celini. Raznorodni parametri jednog medija koji ulaze u formiranje novog rada moraju biti precizno uključeni jer vrlo mnogo utiču na delovanje i prijem rada u sredini i okruženju. Otuda, na primer, moje korišćenje videa ima nekoliko vidova: kao oblikovanje gotovih, snimljenih programa - traka, kao dokumentarni zapis u realnom vremenu, kao video instalacija sačinjena isključivo od video uredaja, kao deo složene instalacije ili ambijenta u kojoj video komponenta (snimljeni materijal ili prenos uživo, sa ili bez zvuka) igra manje ili više samostalnu ulogu.
Očigledno je da su se stvari u odnosu na računarske tehnologije značajno izmenile od pre desetak godina, kada sam za zbornik tekstova „Umetnost na kraju veka“ pisao „Umetnost stvarne prividnosti“. Digitalne tehnologije ne samo da su prodrle u sve sfere umetničkog rada nego su u mnogo čemu preuzele kontrolu nad gotovo celokupnom produkcijom. Činjenica da Erik Fišl svoja ulja na platnu priprema u programu za obradu slike – fotošopu, može se shvatiti kao kuriozitet ili samo kao upotreba nove alatke, ali ona govori o zameni osnovnih pomagala, promeni načina razmišljanja i imperativnoj primeni i korišćenju digitalnih pomagala. Da li će to proizvesti i neka suprotna kretanja videćemo.
S.P. Vaš rad proizilazi iz postmodernističke strategije rada sa citatima kao i njihovog razmeštanja i premeštanja vremena, prostora, aktera. Vi šetate po istoriji umetnosti i pronalazite oblasti i dela koja dalje preradujete. Zašto ste se opredelili na izložbi pejzaža Post scriptum da za predloške uzmete dela U. Predića i P. Jovanovića sa jedne i E. Lojcea, J. Matejka i D. Velaskeza sa druge strane?
Č.V. Ovde moram da napravim jednu ogradu. (ne bih mogao potpuno da se složim sa Vama.) Bavljenje delima iz prethodnih umetničkih perioda karakteristično je za mnoge istorijske epohe. Od antike, preko Vizantije, Renensanse ili baroka stalno postoji oslanjanje ili interpretacija odredenih dela iz ranijih vremena. Od klasicizma ova praksa, naročito raširena u 19. veku, nalazi svoje pobornike i u modernoj umetnosti, kod Pikasoa, Matisa i drugih gde se ovaj dijalog sa prošlošću odvija kao praksa kojom se utvrduje sopstvena mera i nastavlja ispitivanje pojedinih likovnih problema ili fenomena. Medutim uvek se, u većoj ili manjoj meri, radilo o preradivanju, transformaciji slike, skulpture, arhitekture i stvaranju potpuno novog dela. U postmodernizmu korišćenje citata podrazumeva upotrebu nepromenjenog dela koje se kao ready - made ili objet trouv é ugraduje u novu celinu ili se stavlja u sasvim drukčiji kontekst. Time se čuvaju slojevi značenja predloška (prvenstveno sa opšte kulturološkog aspekta) koji se kao višestruko informativna jedinica inkorporira u novo delo.
Moje bavljenje umetničkim delima ranijih epoha započelo je iz potrebe pronalaženja mogućih novih značenja u njihovom formalnom sklopu, ali je tokom vremena evoluiralo ka direktnijem korišćenju izvorne slike (ili skulpture) i stavljanju te slike u značajno drukčiji kontekst. Preoblikovanje slika koje sam izabrao bilo je najčešće vezano za jak neposredan doživljaj. U kasnijim radovima, od osamdesetih afektivni momenat je i dalje prisutan, ali apsurdnost konteksta počinje da dobija sve više na važnosti. U devedesetim ponovni susret sa uvek bliskim antičkim nasledem prouzrokovao je radikalno promenjena sredstva i materijale.
Tema izložbe Post scriptum su pejzaži nastali kompjuterskim čišćenjem (u foto-radnji) znamenitih istorijskih slika iz naše ali i strane umetničke baštine. Višegodišnje tretiranje naših tema neizbežno me je odvelo ka jednom opštijem pogledu na istoriju, na ulogu istorijskih predstava i njihovu relativnost u bilo kojoj kulturi ili tradiciji. Smatrao sam da paralelno sa slikama Paje Jovanovića ili Uroša Predića na isti način mogu da budu očišćena i pretvorena u pejzaže („posle bitke“) dela stranih autora, Emanuela Lojcea, Jana Matejka ili čak Dijega Velaskeza. U umetničkom delovanju moraju važiti najopštiji principi.
S.P. Za izložbu u Savremenoj galeriji u Zrenjaninu je karakteristično što su slike pejzaža sa izložbe Post scriptum i stari nameštaj iz zrenjaninskog muzeja ambijentalno povezani. Slike su postavljane umesto u galerijski u neke stvarne prostore, kreirana je nova stvarnost. Da li to znači da je i sama postavka deo umetničkog akta?
Č.V. Postavljanje izložbe je ključni kreativni deo svakvog ambijentalnog izlaganja jer se tek tokom rada na postavci, koji se shodno različitim mogućnostima odredenog prostora uvek odvija na drukčiji način, formira definitivan izgled dela. To znači da se sam rad neprestano menja i da u svakom ambijentu, iako zasnovan na istim ili sličnim elementima, ostvaruje novu sliku, različiti smisao.
Uključivanjem primeraka nameštaja iz Muzeja u Zrenjaninu želeo sam da uspostavim vezu izmedu pejzaža (lentikularnih slika) sa izložbe Post scriptum i lokalnog, gradanskog ambijenta u kome bi se lako moglo zamisliti da stoje oleografije sa temama kojim ase bavim. Na taj način galerija postaje kućni prostor u kome sve stvari naizgled imaju svoje uobičajno mesto, ali se usled promene konteksta bitno menja njihov smisao.
S.P. Akteri na očišćenim slikama se pojavljuju kao duhovi prošlosti. Takode nameštaj korišćen u postavci pripada nekim prošlim vremenima i ljudima koji su nekad živeli. Da li na taj način želite da upozorite da akteri nestaju, da se brišu kao nepodobne ličnosti sa fotografija? Da li uopšte oni mogu da se izbrišu iz kolektivne svesti?
Č.V. Ovde se pre svega radi o zaboravu i zaboravljanju kao trajnim oblicima ljudskog ponašanja. Ova tendencija naročito dobija na značaju u eri računarskih i digitalnih tehnologija gde se čitava područja znanja i saznanja poveravaju „mašini“ kojoj se čak omogućava da sama procenjuje vrednost i vrši izbor relevantnih podataka ukidajući ljudsko pamćenje kao nedovoljno racionalno, logično i efikasno. Ta načelna strepnja koju izaziva ogromna zavisnost od tehničkih uredaja digitalne ere, a koja iz dana u dan prožima svakodnevni život, predstavlja osnovnu temu ovih radova. Kao povod, oni bi se delimično mogli povezati i sa akutnim pokušajima brisanja sećanja i čišćenja svesti od nepodobnih sadržaja i uspostavljanja politički isprav nog načina mišljenja što neodoljivo podseća na veoma instruktivnu knjigu Dejvida Kinga „Komesar nestaje: falsifikovanje fotografija i umetničkih dela u Staljinovoj Rusiji“. Medutim, svodenje ove teme na političku ili dnevnu dimenziju predstavlja užasno osiromašenje i prenebregavanje suštine: a to su nepouzdanost, promenljivost i nestajanje ljudskog sećanja, relativnost postojanja i nepostojanja, što čini da, na kraju, svi ljudski napori izgledaju uzaludni.
decembar 2008.
Datum objavljivanja: