Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Đorđe Krstić
Ljubica Sokić Cuca
Mileta Prodanović
Branko Šenoa
Adam Pantić
Svetislav Vuković
Bogdan Šuput
Nina Radoičić
Vladislav Titelbah
Nadežda Petrović
O izložbi Balše Rajčevića u Galeriji Fidija u Rimu, 1976
U trenutku kada umetničku produkciju našeg vremena sve više karakterišu anti- plastične intervencije ili određene optičke retardacije građanske umetnosti, odnosno duh uniformnosti i kolektivizma, svako lično istupanje u duhu evropske avangarde predstavlja ohrabrujuću potvrdu o kontinuitetu evropske umetnosti kao jedinstvenog inovatorskog područja ljudskog duha. Upravo ovakve individualistič ke težnje već nekoliko godina su prisutne i u delima beogradskog skulptora mlađe generacije Balše Rajčevića, koji, istovremeno, nastavlja put evropske avangarde i predlaže nove situacije. U pitanju su objekti koji, u najopštijem smislu, pripadaju svetu geometrijskih oblika, odnosno izrazu u kome objekat više ne sadrži neko sećanje na antropomorfizam ili simbolični svet tradicionalne skulpture. Autor teži da u konkretizaciji elementarnih geometrijskih oblika ostvari i strogo formulisan oblik i prisustvo određene naracije metafizičkog porekla. Postoje i objekti koji ne pripadaju svetu geometijskih formi, ali je u njima sprovedena ista ideja i isti dualiteti između formulacije oblika i njegove naracije. Naime, ovi jednostavni objekti, često obrađeni i po sistemu “oštrih ivica” i obojeni gotovo kao dizajnerski proizvodi, imaju i jednu tačku prekida u kojoj se ovo formalno savršenstvo gubi i “topi”. U toj tačci se vrši i nagomilavanje materijala, kolorit postaje intenzivniji, a forma nepravilna i slobodno definisana, tako da se ostvaruje bukvalno “kiptanje” oblika.S druge strane, objekti Balše Rajčevića, uprkos ove metaforičnosti koja može da izazove različite eksplikacije i čisto anegdotska tumačenja, ipak deluje kao krajnje objektivističke forme, koje imaju i poseban odnos prema materijalu i prostoru. Upotrebljeni materijal- u pitanju je specifična kombinacija drveta, sitne strugotine i dufiksa- takođe ima dvostruku projekciju. S jedne strane, on je prestavljen, a tako i izgleda, kao gotovo savršena dizajnerska produkcija, a s druge strane, očigledno je da ovaj materijal ne odgovara takvom tretmanu. Prostorno definisanje objekata je različito rešeno: od upobičjenih aranžmana galerijske skulpture do posebnih vizuelnih korespodencija u odnosu na prostor i posmatrača. Primetno je da autor teži da ova raznolikost primora gledaoca da uspostavi određen kontakt s objektima i da ih, od slučaja do slučalja, uvek drugačije prihvata.
Predgovor za samostalnu izložbu u Rimu, 1976.
Slobodan Ristić
Datum objavljivanja: