Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Đorđe Krstić
Ljubica Sokić Cuca
Svetislav Vuković
Bogdan Šuput
Nina Radoičić
Mileta Prodanović
Branko Šenoa
Adam Pantić
Vladislav Titelbah
Vlaho Bukovac
Morfologija i mašta
Autor: Mihailo Kandić
Izložbe u Malom likovnom salonu toliko su se proredile da Rajčevićeva stiže posle jednogodišnje pauze. Isplatilo se ipak čekanje jer Kragujevčani imaju priliku da vide dela koja su svojevremeno ušla u izložbu “Umetnost u Jugoslaviji 1970-78”. Reč je, dakle, o vajarskoj misli koja je u protekloj deceniji bila zapažena ne samo kao posebanlikovni koncept već je bila i predstavnik svoje vrste. Rajčević je baš u tom vremenu dobio i vredne nagrade, 1975. časopisa “Umetnost” na Oktobarskom salonu, SIZ- ovu nagradu Beograda za najuspešniju izložbu u beogradskim galerijama i Godišnju nagradu ULUPUDS-a tri godine kasnije. Rajčević je u Kragujevcu izložio skulpturu nastalu
između 1974. i 78. Reklo bi se da su već istorijskog karaktera jer poslednja njegova dela idu dalje, ka novim istraživanjima morfologije oblika i nekim značenjima objekata poput Marsela Dišana. Naravno, u potpuno ličnoj interpretaciji ali sa dodirima koji nisu diskutabilni. U toj, “istorijskoj” fazi umetnik se bavi geometrizovanim oblicima valjkom, kupom, loptom, onim elementarnim formama na koje su se kubisti pozivali u slikarstvu svodeći sve prirodne pojave na njih. Rajčević nije dalje krenuo od ovih oblika, niti mu je namera da se bavi složenijim poslovima. On želi da bude direktan i da svoju ideju o prelasku jedne materije u drugu doslovce skoro prikaže i poput voska stavljenog na toplu plotnu, “Topljenje” doživljavaju sve njegove skulpture tog vremena. Poput slikara-metafizičara koji je časovnik, odnosno vreme sličnom deformacijom pretvorio u dugo čekanje, monotoniju, usporeno kretanje, Rajčević je menjanjem agregatnog stanja u vajarstvu uveo kategorije “topljenja”, “razvodnjavanja”, karakteristike koje se nalaze preko puta čvrstine, snage, postojanosti. Ovakva “rečitost skulpture nalazi se u njegovim metaforama kolaža i još je naglašenija i razumljivija. Kolaži su mlađi, nastali između 1980. i 82. i možda su pogodni za razumevanje promenjenog plastičnog razmišljanja Rajčevića. I oni su vrlo jednostavno realizovani. Na jednobojnu osnovu smešteni su, povezani u ideju, isečci iz novina ili bilo kojih ilustracija, neki malo doterani autorovom rukom.
Stvarnim predmetima je data dakle nova uloga, kao kod njegove skulpture sa Oktobarskog salona 1984. koja je sastavljena od delova plastičnih cevi sa pravom mesinganom slavinom. Mozak, i glava cela, dobijaju najvažniju ulogu pa se ovde misao može ispirati, betonirati. Čarobni, mađioničarev šešir, kao deo glave, prepun je militarizma na jednoj strani, da bi na drugoj došlo do eksplozije životne radosti. Rajčević je zagovorink dijalektičkog pogleda na svet i plastično izražavanje. Sve se kod njega sukobljava - agregatna stanja, odnosno dve materije, dve različite forme, suprotne filozofije i nastoji da bude što bliži tom neprestanom kretanju materije i duha.
Tako se zaključuje na osnovu ovog ciklusa skulptura izloženog u Kragujevcu. Što je on već “istorijski” nije tako strašno jer ovde, u ovoj sredini, makar i sa zakašnjenjem treba registrovati pređeni put njegove i jugoslovenske skulpture.
“Svetlost”, 16 januar, 1986, Kragujevac
Mihajlo Kandić
Datum objavljivanja: