Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Đorđe Krstić
Ljubica Sokić Cuca
Svetislav Vuković
Bogdan Šuput
Nina Radoičić
Mileta Prodanović
Branko Šenoa
Adam Pantić
Vladislav Titelbah
Vlaho Bukovac
Galerija 73, Beograd, 1987. Izložba predmeta na temu “Dnevna štampa”
Svaki čovek kao čulno, emotivno i misaono biće svedok je i učesnik duha vremena u kome živi, stvara, deluje i misli, bilo podsvesno ili svesno, aktivno ili reaktivno, on je u uskoj korelaciji sa događajima svoje epohe. Istorijski, sociološki, ekonomski, politički, kulturni uslovi i zbivanja okvir su i građa koji uslovljavaju i na različite načine utiču na kompletan habitus. Pravi umetnik ima još razvijeniji, složeniji i senzibilniji registarski aparat za prirodne, životne i društvene pojave. On istovremeno poseduje sposobnost da te sadržaje umetničkim, likovnim jezikom izrazi. Zbog toga, on uglavnom jeste i mora biti u dubljem, složenijem, trajnijem dosluhu sa duhom vremena. Naše vreme karakterišu: istovremeno prisustvo krajnjih suprotnosti, relativizacija svih vrednosti, opšta poljuljanost kriterijuma, krajnja rascepkanost i razdvojenost interesa, neurotična nedoslednost stavova, postupaka, zbivanja koji se odražavaju kroz neprekidne krajnje oprečne i brze promene, drastičnu ugroženost prirodnih, humanističkih vrednosti; jednom rečju, oznake našeg vremena su apsurd i paradoks. U jednom takvom svetu potpuno je adekvatna pojava novog “nomadskog umetnika” (relativno novog- istorijski primer Pikaso). Ali u zadnjim decenijama ovaj tip je sve brojniji i rasprostranjeniji. Ne samo da “nomadski umetnik” potpuno odgovara antitetičkom i kontradiktornom duhu našeg vremena, veš ga u izvesnom smislu možemo shvatiti i kao “zaštitni znak” tok vremena. Ovaj “novi” tip stvaraoca još je razumljiviji iz aspekta antidogmatskog, antiprogresivističkog, znači i antiscijenističkog razumevanja suštinskog bića umetnosti kao razvoja nepravolinijskog i jednosmernog već višesmernog, otvorenog i promenljivog. Možda najbolje potvrđuje ovu korelaciju “nomadskog umetnika” sa duhom našeg vremena sledeća konstatacija Dorflesa:”...Oskudno i labilno današnje trajanje jednog stila potvrda je, dakle, labilnost današnjeg socijalnog poretka i potpune razdvojenosti društva i religije; umetničkih elemenata; onih magijskih i umetničkih... što jedna epoha pokazuje manje homogenosti i univerzalnosti, što je više žrtvom socijalnih i etičkih suprotnosti...Tako će se stil više razlikovati od ukusa i podudarati sa modom, to jest sa onom kratkotrajnom i prolaznom rezultantom koja predstavlja podudarnost stila, s “ukusom momenta” i koja uspeva tek ponekad dostići istinski umetnički nivo”... A Bodrijer je zaključio: “Modernost i postoji samo u modi.” Ne slažem se, međutim, u potpunosti sa poistovećenjem “aktuelnog i mode”. Moje shvatanje “nomadskog stvaraoca” sa kojim je adekvatan i moj umetnički stav je još radikalnije. Za takvog, meni srodnog i bliskog “nomada” aktuelno je sve što je nastalo kao imperativ njegovog “trenutnog” dijaloga sa stvarnošću. Nužnost tako shvaćenog “aktuelnog” kao jedino mogućeg opredeljenja :nomadskog umetnika” te druge vrste stvar je merilo njegove ličnosti, a ne mode. “Nomadski umetnik”, vezan za modne trendove, relativnno je slobodan, ali više zavisi od delimično kolektivnog “zadatog ukusa”, on je pratilac, a ne nazavisni individualista. On je zavisan jer se po diktatu odaziva i ukljičuje u određena masovna nastojanja. Kao i u svakoj modi, i ovde se lansira ukus iz nekog centra ili više centara moći i tu postoje “modni kreatori”: likovni kritičari, muzeji, galerije i sl. Nezavisni i prividno “čudljivi nomadski umetnik” skače, prelazi po sopstvenom opredeljenju od poetike do poetike, od problema do problema. Svestan da je istorijska avangarda u ishitrnom hodu krupnih koraka za sobom ostavila velike praznine, propuste, problemski nepotpuno istražene umetničke terene, što na personalnom planu omogućava, suprotno tradicionalnom kontinualnom umetničkom razvoju, razvoj višesmeran. U slučaju kontinualnog razvoja, umetnik je okrenut ka delu, shvaćenog kao “zatvoreni opus”, “nomad” je okrenut eksteriorno ka svetu stvarnosti i realnosti. Prvom tipu je primarna stilistika, drugom semantika. Prvom – dosledna forma, drugom - promenljivi koncept. Prvi podređuje sebe delu, drugi - delo sebi. U prvom slučaju subjekt se utapa, sužava u zadatu umetnički objekt dela, u drugom - objekt dela se stalno razlaže, utapa u širinu subjekta, koji je posrednički senzibilni registar sveukupnog duha vremena. Iz takvog umetničkog stava proističe moja dosadašnja nomadska aktivnost, samo prividno heterogena, ali po bitnim duhovnim karakteristikama dosledna. Ova izložba ima čvrst koncept, predstavlja homogenu tematsku celinu koja se bavi izvesnim aspektima dnevne i nedeljne štampe, kao specifičnim fenomenima masmedijske kulture. Istražujući postinformacijsku, u izvesnom smislu kontradiktornu, sekundarnu, banalnu raznovrsnu svakodnevnu upotrebu novina kao životnog materijala, izložba dosledno eksponira I varira različite primere takve upotrebe. Zbog toga, izložba u izvesnom smislu treba da ima karakter, atmosferu jedinstvenog ambijenta. Eksponiranjem degradiranog novog značenja i uloge različitih primera takve upotrebe. Zbog toga, izložba u izvesnom smislu treba da ima karakter, atmosferu jedinstvenog ambijenta. Eksponiranjem degradiranog novog značenja i uloge novinskog medija, izložba ga u izvesnom smislu demistificira, ali ističe njegovu imanentnu efemernu prirodu. Ističući ovaj deplasman vrednosti sa intelektuaklno - duhovnog na trivijalan rang, izložba teži da aluzijom ostvari ironičku i naročito socijalnu implikaciju (u duhu ekonomske krize). Namerno se odriče spekulativnog i hermetičkog govora, čestih u projektima konceptualne umetnosti; ona se vazuje za građu koju crpi iz banalnih pojava životne svakodnevice. Novinska informacija, novinsko mišljenje, čak specifična vrsta “novinske svesti” toliko je infiltrirana u svakodnevnu životnu stvarnost čoveka “otuđene svesti” da postaje neka vrsta zamenjene svesti za njegovu “izgubljenu svest”. Nekoliko primera: Deviza “Što nije napisano u novinama kao da se nije ni dogodilo; Čovek čita tekst u nnovinama i pasivno ga prihvata kao apsolutnu istinu, zatim ga dosledno prepričava; Čovek posmatra sportsku ili pozorišnu predstavu, gleda izložbu, prisustvuje neko javnom događaju, a zatim nestrpljivo kupuje novine, njegovo prisustvo je nedovoljno, potrebno mu je novinsko tumačenje i objašnjenje; Čovek je ceo dan nervozan jer nije kupio novine ili je slučajnim sticajem okolnosti ostao bez novina; čovek je ubeđen da učestvuje u svetskim događajima, da je potpuno u planetarnom smislu obavešten o životu iz novina? Novi tip čoveka: “novinski intelektualac”, isključivo novinski obavešten “erudita”; novinar napiše izuzetno pohvalan tekst u novinama o umetniku, pročita ga dvesta i više hiljada ljudi, izložbu vidi, često, samo hiljadu ljudi. Masa umetnika poznaje, znači, samo preko novina, ne preko dela. Zato jedna jedina rač “poznati” umetnik, koji upotrebi novinar na planu masovne popularnosti znači više od celog stručnog i argumentovanog teksta kritičara u malotiražnom časopisu; današnji prezaposleni i premoreni čovek često samo prelista novine, jedva stigne da pročita naslove nekih tekstova. Upao je u glavnu zamku. Ponekad su baš naslovi “ekstrakt dezinformacije” specifičan tip propagandne parole; većinom ljudi očekuju od informacije u masovnoj štampi da im zameni, nadoknadi neodlazak na pozorišnu predstavu, izložbu, mesta gde ne mogu prisustvovati i sl. Ako štampa izostavi informaciju, za njih se događaj nije ni zbio. Iz toga proističe velika manipulativna i diskriminativna moć masovne štampe.
Potencijalna informativnost imanentnoposeduje i mogućnost dezinformacije; većina ljudi ako ne pročita današnje novine, sutra ih neće čitati sa obrazloženjem: “Što bi me interesovalo šta je bilo juče, zanima me šta se danas dogodilo”. Ne zanimaju ih jučerašnje smrti, jučerašnje katastrofe, jučerašnje događaji...
Ovaj apsurd najbolje dokazuje suštinsku efemernost dnevne štampe, njenu vezanost za svakodnevicu. O toj vezanosti novina za svakodnevicu Karel Čapek je pisao:”...Svest novina je isključivo na sadašnjosti, (ukoliko su uopšte tu može govoriti o svesti) počev od jutarnjeg izdanja pa do večernjeg, ili obratno. Ako čovek čita novine stare samo nedelju dana, osećaće se kao da čita Delimilovu hroniku, to više nisu novine već uspomene... lepa književnost je izražavanje starih stvari na uvek nov način, dok su novine izražavanje večno nove stvarnosti na ustaljen i nepromenljiv način".
Galerija 73, Beograd, 1987.
Balša Rajčević
Datum objavljivanja: