Umetnik

Balša Rajčević (1941)

Prati umetnika

Pretraga

Drugo počinjanje moderne

Balša Rajčević je kao ličnost fenomen naše likovne kulture moderne.. On se uspešno bavi slikarstvom (ove godine je dobio nagradu Majskog salona ULUPUDS- a), akvarelom, kolažom i poezijom (publikovao je više knjiga). Autor je brojnih autorskih izložbi- teza i više knjiga o likovnoj umetnosti. Obrazovan je kao akademski vajar a 1978. godine diplomirao je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Na istoj katedri je 1985. magistrirao iz istorije moderne umetnosti (mentor mu je bio prof. Lazar Trifunović) sa temom o skulpturi Tomislava Kauzlarića. Ista studija objavljena je kao monografija 1988. godine (Arion, Zemun). Paralelno sa bogatom izlagačkom aktivnošću u zamlji i inostranstvu, tekla je od 1971. njegova karijera likovnog kritičara, autora više od pet stotina likovnih kritika, članaka i tekstova o umetnosti. Ovakav circulum vitae upućuje na intelektualnu pozadinu Rajčevićevog vajarskog rada, fundiranu u delatnom izučavanju likovne istorije, teorije, prakse i kritike. Sjedinjujući unutrašnje postulate istraživača, mislioca i praktičara, manuelnog stvaraoca, Rajčević je prevladao strukovnu podeljenost i obrazovao se kao homo universalis. Rajčević je tokom sedamdesetih ostvario ciklus poznatih skulptura anamorfoza koje su vladale tadašnjom scenom kao njen izuzetno kvalitetan segment. Unutar prakse, likovna kritika u Rajčevićevom radu zauzima središnje mesto, ono u kojem se svakodnevno isprobava misaoni potencijal, izoštravaju saznanja i pripremaju novi modeli mišljenja. Moglo bi se reći da likovni kritičar to postaje tek kad osvesti, racionalizuje i problematizuje elemente svoje metode. Neophodno je da kristališe teorijske modele svog kritičkog diskursa. Čini se da je to zahtev i pretpostavke likovne kritike od Bodlera do Donalda Kaspita. U tom smislu Rajčević je jeda od naših umetnika koji je osvestio kritičku praksu i kritičar koji je cerebralno pristupio svojoj umetnosti. On je jedan od usamljenih intelektualaca koji u našoj srerdini godinama promišlja socijologiju i filosofiju likovne kritike. U Nikšiću je 1989. godine objavio knjigu Za umetnost. Pored nekih analiza Miodraga B. Protića, to je bila prva obuhvatnija knjiga teorije a ne istorije kritike, koje se kod nas objavljuju. U potpunom nedostatku domaće i prevedene literature ova knjiga je bila dragocena. U postojećim publikacijama, poput knjiga Miodraga B. Protića, Trifunovićevoj Srpskoj likovnoj kritici, u tri zbornika Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, materijal je uglavnom iznesen istorijski i antologijski. U izdanju Srpske književne zadruge. Rajčević je 1977. publikovao obimniju knjigu Od teorije kritike do umetnosti. Svoje ideje je potkrepio ili postavio u širi kontekst istorije likovne kritike - od Hajnriha Velflina, Lionela Venturija, Anri Fosijona, Đulija Karla Argana, Filiberta Mene, Maksa Kozlofa, Đermana Ćelanta, do Branka Lazarevića, Lazara Trifunovića, Miodraga B. Protića, Dragoša Kalajića i Jerka Denegrija. Rajčević je komparativnom metodom analizirao metode, domete, uslove nastanka, aksiologiju i poetiku likovne kritike. U obe svoje knjige o likovnoj kritici završnu polovinu materijala posvetio je korpusu svojih kritika, problemaskih i monografskih eseja, rešavajući teorijske postavke in situ, u praksi. Čini se da je iz razloga višestruke nadarenosti s jedne, i teorijske utemeljenosti s druge strane, Rajčević ne samo pravi predstavnik vrhunca poznog modernizma u 20. veku, esteta i estetičar visoke moderne, već i intelektualac koji u ovom misaono raslabljenom vremenu može da ostvari dublje uvide i zainteresovanima pružidrugačija vi|enja današnje scene. Ni tradicionalista ni postmodernista, Rajčević je deo kulture i miljea izniklih na klasicima moderne misli, kulturne misli, kulture koja sa dekonstrukcijom postmoderne i bezličnim egaltirizmom druge moderne, doživljava opadanje. U globalnoj strategiji krize koju nameću postmoderni žreci, strogo i zdravorazumsko, racionalno mišljenje, donosi meke spasonosne indicije kao suprotnost lavirintalnoj, šizoidnoj i iracionalnojumetnosti devedesetih. U tom smislu, Rajčeviću smo i direktno postavili neka pitanja u formi intervjua, želeći da se suočimo sa njegovom intelektualnom svesnošću i savesnošću.


KNJIŽEVNA REČ: Da li zbog agresivne agitacije kritičara radikalnih oblika avangarde cela jedna sjajna generacija značajnih srpskih vajara poput Sarića, Mileusnića, Ota Loga, Vas, i nekih drugih umetnika, potisnuta sa scene?


RAJČEVIĆ: Kritičari navedenog tipa zagovaraju vrlo isključive stavove i afinitete. Oni često stavljaju “novo” iznad svih drugih vrednosti, misleći da postoji stalni progres umetnosti; kao da je umetnost nauka. U njoj nema progresa nego samo razvoja. Razvoj umetnosti se, nasuprot nauci, odvija dvosmerno: napred-nazad ili nazad-napred; za razliku od nauke on nije jednosmeran i pravolinijski. Zbog shvatanja novuma kao apsolutnog uslova izgradnje umetničke istorije, takvi isključivi kritičari nagra|uju pažnjom poslužitelje “novog” u umetnosti a zanemaruju tzv. autorske ličnosti samosvojnog pristupa i izgra|enog odgovarajuć eg autorskog sveta. Možda to rade i zbog linije manjeg otpora jer mnogo je lakše odrediti šta je pseudo “novo” nego šta je umetnički kvalitetno. A oni “novo” i kvalitetno gotovo automatski izjednačavaju. U stvari oni delo prevashodno vrednuju i posmatraju kao istorijsku pojavu a ne kao umetničku. Tako je “istoriska” uloga dela postavljena iznad umetnič kog u delu; u sintagmi istorija umetnosti vrednost istorijskog stavljena je iznad vrednosti umetničkog. S druge strane, biće umetnosti je univerzalno po svojoj prirodi i ne trpi ni isključivost ni dogmatizam. Čin umetničkog stvaranja je čin najveće i neograničene slobode; suština stvaranja je sloboda a ona podrazumeva koegzistenciju brojnih umetničkih svetova što znači pluralizam. Zato je pluralistički pristup najprimerniji samom biću umetnosti. Navedena kritika nema takvu moć i ugled da bi mogla da potisne u pravom smislu umetnike poput O. Loga, D. Mileusnića, M. Sarića, mene ili nekog drugog vajara naše generacije. Mislim da svojom ravnodušnošću na odre|ene vrdnosti ta kritika pre svega samu sebe potiskuje. Jer kritičar izlaže svoje delo sudu javnosti kao i umetnici. Jedno umetničko delo, ako jeste to, i bez kritike će trajati, a kritika sebe ovekovečuje ili ne, samo preko umetničkog dela; i prva je žrtva svakog svog promašaja.


KNJIŽEVNA REČ: Kao jedan od glavnih učesnika u obnovi srpske kulture tokom sedamdesetih, objasnite nam njen značaj i svoju poziciju...


RAJČEVIĆ: Značaj navedene generacije je objektivno istorijski i umetnički u tom periodu. Zapravo, radi se o različitim individualnim doprinosima - me|u kojima jedan pripada i meni - u razvoju skulpturne slobodne forme u odnosu na tradicionalnu figurativnu skulpturu. Radi se o različitim vidovima daljeg apstrahovanja, transponovanja skulptorske forme, o traženju načina da se odre|eni sadržaji izraze autonomnim jezikom same skulpture; ali ni čistom apstrakcijom, ni figurativnom deskripcijom, ni asocijativnom apstrakcijom kao jezičkim sredstvima ranijih generacija. Sada skulptura ne traži izražajna čista sredstva u samoj sebi (apstraktna skulptura), već teži da razne sadržaje iz sveta života izrazi skulptorskim jezikom. Ti sadržaji mogu biti filosofsku, politički, sociološki, arheološki, naučni, tehnološko - industrijski i sl. A mogu se izražavati na razne načine: metaforički, simbolički, aluzivno - ironički, kritički angažovanim ili pak konceptualnim pristupom, koji je kritika konstatovala u mom radu.


KNJIŽEVNA REČ: Mada je Vaš pristup likovnom delu i način razmišljanja blizak konceptualnom, Vi ste u svojim knjigama negativno odredili neke oblike nove umetničke prakse i umetnosti osamdesetih u znaku ružnog slikarstva. Zašto?


RAJČEVIĆ: Kao umetnik sa dozom konceptualnog, ja volim kad u delu te vrste postoji jasan koncept. Zato sam i protiv svakog besmisla u umetnosti. Sa tog stanovišta negativno sam ocenio pojedine pojave nove umetničke prakse, ružno slikarstvo (bad painting), kao i neke primere radikalnog novog ekspresionizma, naglašenog antiestetizma, vrlo srodne ružnom slikarstvu.Možda bi to ružno slikarstvo trebalo posmatrati kao rečit odraz današnjeg sveta i kao fenomen tako ga bolje razumeti. Ali ako sam prema takvom degenerisanom svetu nepomirljiv - ako ga ne prihvatam- zašto bi prema njegovom slikarskom analoganu imao više razumevanja?


KNJIŽEVNA REČ: Gete je o umetnosti mislio: “Ako gledate, ne mora da znači da i vidite”. Retki su nadareni posmatrači kao što su retki i pravi čitaoci. Misleći na Vašu veliku biblioteku srpskih i francuskih izdanja od filosofije, umetnosti, do književnosti, zapazio sam da ste retko posvećen i predan čitalac, takvi nestaju. Recite nam nešto o Vašoj poetici čitanja.


RAJČEVIĆ: Čitam od svoje desete godine; znači četrdeset sedam godina bez prekida. Čitam bez strogog plana, prema raspoloženju ali proverene vrednosti; u tome sam strogo selektivan. U zadnjih deset godina vraćam se nekim proverenim piscima i naslovima. Jer je bolje pročitati jedno delo vrhunskog pisca deset puta, nego stotinu osrednjih dela, odnosno pisaca. Kad mnogo čitate, takav izbor činite po tragu koji je delo ostavilo na vas. Posle nekih knjiga osećate koristan, dugotrajan efekat; kao da ste se obnovili, preporodili; kao da ste recimo mudriji, plemenitiji, osećajniji, sigurniji u sebe. A opet iz nekih knjiga saznajete puno novih stvari o svetu i životu, njih osećate kao svojevrsne udžbenike. U svim knjigama inače podvlačim interesantna, značajna, kvalitetna mesta. U toku čitanja menjam ritam: prazna, opšta mesta, odmore i pauze teksta brzo prelazim a na bitnim vrednosno- sadržajnim mestima se duže zadržavam. Imam širok krug interesovanja: od istorije umetnosti, filosofije i psihologije, do socijoloških i etnoloških izučavanja; od poezije, pripovedaka, romana i putopisa do različite esejistike.


KNJIŽEVNA REČ: Vi ste vajar, likovni kritičar, pesnik, slikar, a poznati ste i po kolažima velikih formata. Da li je renesansni tip integralnog umetnika danas prednost ili ne?


RAJČEVIĆ: Danas je multimedijalni umetnik u lošijoj poziciji iz više razloga. Doba u kome živimo je gotovo u svim segmentima suprotno od vremena renesansne. Sada vladaju uska specijalizacija, komercijalizacija i popularnost često stvorena na sumnjivim vrednostima. Ja sam samo u duhovnoj prednosti jer mi nikada nije dosadno; ne patim od bolesti 20. veka zbog svoje duhovne radoznalosti jer radim što volim, što želim i kako želim. Ali kad ste uspešni u multimedijalnom smislu, uvek vam nešto guraju u senku - kako kome i zbog čega odgovara.


Književna Reč, 2000. Dejan Đorić

Datum objavljivanja: