Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Ivona Pleskonja
Paja Jovanović
Kirilo Kutlik
Aleksandar Cvetković
Adam Pantić
Milenko Šerban
Ivan Šuletić
Milivoj - Miško Pavlović
Ljiljana Drezga
Tamara Đorđević
Girl meets boy
sloboda nije mizantropski odbačeno kukavičije jaje
sloboda nije uzajamno milovanje idiotskih glava
sloboda nije referada staničnih šetača
ona je svijest о skladu nesklada nesavršenih ljudi
sloboda je žena
uzmi je
Branimir Štulić, Sloboda, 1982
Privlače me žene koje pripadaju dvema krajnostima: nimfomanke i frigidne. Nimfomanke jer svojom opsednutošću nagoveštavaju intelektualnu prazninu izazovniju od svake uobičajene mentalne aktivnosti. Frigidne jer neutralisanjem erotskog otvaraju prostor za projekte neslućenih izopačenosti. Obe preference, razume se, ukazuju na osećanje usamljenosti među onim normalnim, zdravim, superiornim ženama... Superiornim? Nijedan pol nije superioran. Svi polovi su inferiorni. Inferiorni su samom činjenicom da su seksualni. Inferiorni su onome što izmiče svakom ispoljavanju seksualnosti, a što se najkraće može iskazati romantičarskom definicijom po kojoj su ljudi bića mogućnosti. Ako je suština ljudskog upravo ono nepoznato u njemu, onda svako određenje, svako pozicioniranje poništava tu suštinu. Seksualno se identifikovati znači osuditi se na prokletstvo prepoznavanja koje nastaje preuzimanjem postojećih a ne stvaranjem novih obrazaca.
Šta nam, najzad, ostaje nakon orgazmičkih bravura nesputane seksualnosti kao jednog od ključnih mitova kasnog kapitalizma? Ispunjen život? Ko ga je uopšte ikada vodio? Ljudska egzistencija je promašaj a jedini etički prihvatljiv način da se ta kukavna agonija realizuje (do pravovremenog samoubistva ili eutanazije) jeste da se život posveti onome što temeljno problematizuje bespredmetnost života. Ta opasna privilegija pripada nauci i umetnosti koje zahtevaju živo, neverbalno i nekomunikabilno iskustvo u kojem su ljudi zavitlani u jednu igru čija pravila ne poznaju i čiji ishod ne mogu da predvide.
Radovi Anđelke Bojović deo su takvog iskustva. Oni iskazuju odnos na liniji muško-žensko, ali na neseksualnom planu. I mada Bojovićeva koristi formalni aspekt likovnosti kao polazište bez drugih pretenzija, u izgledu njenih radova postoji erotičnost koja, dozvoljavajući punu meru ranjivog uživanja, omogućava umetnici ne samo da sačuva svoju intimu, već i da svoje polazište prevaziđe i najzad napusti.
Bojovićeva stvara po motivima Antoana Vatoa i zasniva svoju poetiku na ideji da umetnost ne postoji izvan nas, izvan našeg saznanja, makar i posrednog. Naš pogled na Vatoove radove preuzima njihove informacije, ali ih zauzvrat ispunjava jedinim za nas mogućim smislom tako da se prisustvo Anđelke Bojović u njih retroaktivno ugrađuje. Sa svoje strane, međutim, njeni radovi nas oslobađaju potrebe da znamo za Antoana Vatoa i u njima se može uživati bez ikakvog istorijskog predznanja. Mene, konkretno, Vato nikada nije interesovao. Postoji hiljadu imena, pravaca i epoha, slučajnih i nezaobilaznih umetničkih pojava koje me ne zanimaju - taj izbor je stvar intuicije. I, da nema Anđelke Bojović, Vatoa ne bih ni pogledao. Odbija me ta osamnaestovekovna francuska histerija za užitkom, za dopadljivošću, za 'prirodnošću', to dementno pomodarstvo koje umetničke projekte nepogrešivo lansira iza svih granica neukusa. Bili su potrebni jedan David i Engr da tom mekušnom zaglupljivanju stanu na put i da stvari dovedu u red, ali, na žalost, ne i da francusku umetnost oslobode malograđanske arogancije.
Ono što, nasuprot tome, uzbuđuje u radovima Anđelke Bojović jeste njihova okretna devojačka svežina koja, u pogledu, potezu, postupku izrade, pleni pažnju i prevazilazi dekadentni spoj retro-teme i savremene izvedbe. Nudeći malo, ne obećavajući ništa, a spreman da zahteva sve, njihov mladalački šarm opčinjava i obezoružava. Njihova vedrina zavodi ne samo svojom energijom nego i rafiniranom umiljatošću koja se u jeku najneobuzdanijeg trijumfa ispostavlja kao krhka retkost sveta u kojem nastaje. Živeći u duboko regresivnom društvu i u umetničkoj sredini instrumentalizovanoj moćnim diskurzivno-refleksivnim modelima, Anđelka Bojović smisao svog rada pronalazi ne u tematici, koncepciji ili ideji, već u procesu izrade, u suptilnosti i iznijansiranosti odnosa i u razdraganom otkrivanju sopstvene zaljubljene posvećenosti slikarskom umeću.
Dejan Grba
Datum objavljivanja: