Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Ivona Pleskonja
Paja Jovanović
Kirilo Kutlik
Aleksandar Cvetković
Adam Pantić
Milenko Šerban
Ivan Šuletić
Milivoj - Miško Pavlović
Ljiljana Drezga
Tamara Đorđević
EROTIKA ROKOKOA
Autor: Dušan Pajin
Žan-Antoan Vato (Wateau, 1684-1721) je bio istaknuti francuski slikar iz perioda rokokoa. Umro je od tuberkuloze, u 37. godini, na vrhuncu slave. Nekoliko njegovih slika - posebno Mezetin i Ukrcavanje za Kiteru - su tokom protekle tri decenije poslužili kao inspiracija Anđelki Bojović, profesoru i dekanu Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, za seriju crteža i slika - rimejka, citata i rekapitulacija, u duhu postmoderne. Ova dela ona je predstavila na nizu izložbi tokom ovog perioda, od kojih je poslednja bila u jan-feb. u galeriji "Haos", a retrospektivna izložba je planirana za 2003., u "Cvijeti Zuzorić".
Istoričari smatraju da je Vato razvio i artikulisao senzibilitet za prirodu, uživanje u životu i čulnosti, koja nema status greha. Tako nastaje slikarski žanr (fete galante) koji prikazuje gospodu dok slušaju muziku, ili poeziju, ili se udvaraju - u prirodnom, ili vrtnom ambijentu. U tom duhu su slike "Ukrcavanje na Kiteru", iz 1717. i "Hodočašće na Kiteru", iz 1718. (jedna u Luvru, druga u Berlinu). Po nekima, te slike prikazuju grupu ljubavnih parova koji kreću na hodočašće na ostrvo posvećeno Veneri, a po drugima oni se ukrcavaju da krenu sa ostrva nazad, u svakodnevicu, postoje izlet završen i slika odiše setom kraja. Vatoovo slikarstvo sugeriše čežnju za lepotom i svest о prolaznosti, a stvarano je kao "estetičko skrovište" u odnosu na nevolje svakodnevice i veliča trenutke kada čovek uživa u lepoti, umetnosti, ili ljubavi.
D.P: Kada ste i zašto razvili interes baš za Vatoa?
A.B: U toku četvrte godine studija na FLU sasvim slučajno, skoro iz inata, počela sam da se interesujem za Antoana Vatoa, jer je pripadao epohi rokokoa, koju istoričari umetnosti nisu smatrali posebno značajnom, a on mi se ukazao kao izuzetna ličnost. Shvatila sam da je izuzetan majstor, crtač, a dame i gospodu koje je slikao bili su neke moje "slike iz detinjstva", jer sam kao dete uživala u dugim i lepim damskim haljinama. Moram ponoviti reč inat, jer je Vato bio zaista nešto posebno u rokokou - pripada mu izuzetno mesto.
1973. godine, sam napravila prvi ozbiljniji rad (drvenom bojom). To je jedna od njegovih pozorišnih scena "Italijanski glumci" (iz 1716.godine - sada u Vašingtonu). Radila sam taj komad skoro mesec dana, gusto, drvenom bojom - tokom trudnoće sa prvim detetom, što je predstavljalo specifičnu situaciju u mom životu. Usput je nastalo i nešto manjih komada u laviranom tušu ("Žil", ponovljena scena sa slike "Italijanski glumci"), a zatim nastupa zatišje, sve do završetka magistarskih studija, kada sam se našla izvan fakulteta, u stanu-ateljeu i pitala se šta sa sobom dalje...
Obzirom da sam se u toku studija bavila enterijerom i pejsažom (odnosno svojom bliskom okolinom,), što mi i danas odgovara kao slikaru, krenula sam spontano i pomalo stidljivo, da se vraćam Vatou.
D.P: U kojoj meri su vaše varijacije na "Ukrcavanje... " i "Žila" inspirisane originalnim kontekstom, a u kojoj meri pikturalnim vrednostima i detaljima?
A.B:Na crvenom stolu u mom stanu-ateljeu nastale su izmedu 1980-86 prve "Alisine zabave ". Zaljubljeni parovi sa Vatoove slike "Ukrcavanje za Kiteru " ulaze u jednu veliku školjku i tu nestaju. Zapravo, iz knjige reprodukcija, koja je naslikana, kreću se i nestaju u školjci. Ili - na ivici crvenog stola lepi "Mezetin" sedi i svira mi. Na Durmitoru, gde letujem, u pejsažu slikam sebe, zapravo zahvatam donje de love svog tela, dok u krilu držim otvorenu knjigu jednog Vatoovog svirača sa damom.
Drugi primer: 1990. godine, na izložbi u "Kolarсu" moj negdašnji profesor, Stojan Ćelić, predlaže mi da naslikam "Žila". Međutim, u to vreme nisam imala "rešenje" za njega. Naslikala sam ga tek desetak godina kasnije, kada sam shvatila da strukturu njegove odeće mogu rešiti sećajući se - iz detinjstva - prekrečenih poljskih drvenih wc-a. Tako sam dobila ideju da Žilovu satensku, belu odeću, pastuozno, gusto naslikam, imajući u vidu tu asocijaciju iz detinjstva.
Vatо je uticao i na modu svog vremena - stil oblačenja i ponašanja, dao je doprinos dekorativnoj umetnosti i dizajnu. On se nadovezivao i na rastući interes u rokokou za dekorativnu umetnost uvezenu iz Kine {chinoiseries). Stoga je prethodnik potonjih slikara s kraja XIX. i s kraja XX. veka, koji su bili i arbitri visoke mode, dizajna i ureôenja enterijera. Treće, njegova preokupaciju su bili i likovi iz pozorišnog života (iz komedije del`arte), arlekini i Mezetini (mezzetin, ili mezzetino).
D.P: Jedna od tih slika iz 1718., koja prikazuje Mezetina s gitarom u izvođačkom zanosu, poslužila vam je kao inspiracija za niz crteža i slika u duhu fotografskog blow-ира - kadriranjem delova lica i ruke Mezetina. Šta vas je privuklo ovoj slici, odnosno liku?
A.B: Devedesetih godina sam krenula sa ispitivanjem Vatoovih radova putem crteža, bojenih i kolažiranih na papiru. "Mezetin " mi se učinio bićem koje, u likovnom smislu, predstavlja neizmerno bogatstvo. On mi je bio podsticaj da tragam u samoj sebi. On je bio, možda, moje ja u punom smislu reči: izražavao je ljubav, patnju, čežnju, lepotu i zabavu, u nekom smislu, možda ponajviše neku finu melanholiju, koja mije veoma bliska. Bavila sam se njegovim licem, rukama i gitarom, nogama, satenskom kapom i ogrtačem.
Delovao mije vrlo erotizovano, naročito lice, u kome sam sagledala ogromnu strast. Poluotvorena usta, raširene nozdrve, široko otvoreno oko, dobro postavljeno, njegovo uho, sve su to detalji koji predstavljaju ogromnu ljubav koju osećam da treba da primim, ili da je pružim. Zatim njegove šake - dok svira na lauti-gitari - meni izgledaju takođe vrlo erotizovano. Prsti koji dodiruju žice i stoje u međusobnom, vrlo uzbudljivom položaju. Njegove noge - lako prekrštene - takođe prizivaju (po meni) veliku ljubav, koju vidim i želim.
Zato su vremenom nastali i radovi, koji su kadrirani delovi njegovog lica, ili figure, kako bi podvukli moju potrebu i želju da ga shvatim kao personifikaciju ljubavi.
D.P: Vato je ostavio i veći broj crteža - studija ruku, prstiju i udova rađenih tehnikom krejona, u kojima pokazuje smisao za nijanse u gestovima i pozama. Vaši crteži su vrsta rimejka i omaža i toj veštini i Vatou.
A.B: Što sam duže gledala datu reprodukciju, tražeći nove izazove na njegovom licu, koristeći lupu, videla sam sve više novih elemenata, fleka, linija, mrlja, koje sam na slikama još više potencirala. U originalu to ne postoji - u to sam se prošlog leta uverila u Metropolitenu (Metropoliten muzej, u Njujorku), kada sam ga "uživo" videla. Zapravo, greške u štampi ili pak fotografiji dale su mi silne "kredite " da njegovo lice gledam i doživljavam sve drugačije. U suštini, kada razmislim, Vatoov "Mezetin" to sam ja - negde duboko, skrivena - nekako tako želim da izgledam, ili je to neko koga bih volela i ко bi trebalo tako da izgleda.
Kada je reč о slici "Ukrcavanje za Kiteru"za mene su zaljubljeni parovi u toj kompoziciji (zatalasanoj u formi položenog slova S) predstavljali jedan od izazova za moje varijacije. Naročito centralni par - muškarac u crvenoj odeći i dama koja se "nećka", ali priziva ljubav. Gledajući tu sliku i tražeći rešenja kako da naslikam pejsaž u kome se nalaze zaljubljeni parovi, stekla sam naviku slikanja potpuno lazurnim površinama, Sto mije u slikarskom (zanatskom) smislu mnogo značilo. U nekim verzijama uljanih slika, ili bojenih radova na papiru, pojedine partije - kada su u pitanju zaljubljeni parovi - ostavljala sam u lakom crtežu, da slika ne bi bila teška, opora, ili da ne bi delovala kao kopija.
Kasnije sam - u likovnom, psihološkom, možda i sociološkom smislu - pokuša\>ala da u ove kompozicije uključim zlatan ram. Zlatan ram - čest u rokokou - bio je tada kitnjast, pomalo napadan, pa sam smatrala da treba istražiti i taj aspekt. Tu je bio izazov: kako naći pravi odnos zlata i sadržaja slike - u kojoj meri zlato dominira, a kada sadržaj slike treba da ima prednost.
Upotreba kolaža u nekim radovima značila je čisto likovno rešenje za neke stvari, ali cepkajući papire i lepeći ih na datu površinu, predstavljalo je veliku zаbаvu i igru, poput nečega što mi se dešavalo u detinjstvu.
D.P: Da li u ovom trenutku nazirete i svoj dalji rad, "posle Vatoa"?
A.B: Posle retrospektivne izložbe - koja bi trebalo da se održi u paviljonu "Cvijeta Zuzorić" 2003. godine - gde planiram da izložim mahom sve što sam u ovom dugom nizu godina radila, mislim da ću se rastati sa Vatoom. Osećam i velike simpatije prema Goji, ali ne znam ко će biti moja sledeća slikarska "žrtva".
Opsesija koja se sada javlja je Venecija - najčudesniji grad na ovoj planeti. Očarava me spoj vode, skulpture (kamena), terakote i bronze od koje je nastao ovaj grad. Htela bih "svoju Veneciju" - da je slikam neposredno, da je posmatram i volim. Ali, u suštini, daću sebi na volju da sve u prostoru oko mene - što mi se čini zanimljivim -naslikam. To bi bile različite stvari u sadržinskom smislu.
Boraveći poslednjih godina po slikarskim kolonijama i drugim mestima, slikala sam i male "uspomene" sa tih putovanja. To su ulja manjeg formata (20 х 30 cm), koja podsećaju na dnevnik, ili razglednice sa tih putovanja, nastale za kratko vreme, a ostaju kao drage uspomene. Fotografija me u tom smislu ne zadovoljava i zato stvaram te slikarske podsetnike.
U suštini, osećam se kao slikar, dobar i precizan posmatrač, pomalo - ako smem da priznam - i kao "voajer". Zašto, to ne mogu da objasnim, ali je tako.
Razgovor vodio Dušan Pajin
Datum objavljivanja: