Pretraga

Tematski vezani za slike i prizore iz autorkinog detinjstva, radovi iz ciklusa Sećanje u nestajanju usmereni su, sa  jedne strane ka prošlosti, ličnim sećanjima, tradicionalnoj portretskoj koncepciji,dok sa druge, upućuju na neslućeni tehničko-tehnološki napredak poslednjih godina i brojne mogućnosti manipulacije slike u njenom najširem „atmosferskom“ okruženju. Umetnica je za galeriju osmislila svojevrsni prototip „kabine za sećanje“, instalacije i privremenog obitavališta posetioca, koji dovodi u vezu porodične portrete autora i fotografske zapise atmosferskih mena prirode, subjekte minulog sećanja ili predmete aktuelne opservacije, poput umnoženih seizmografskih zapisa svakodnevice njenog eksperimentalnog subjekta.

Željka Momirov (1962), magistrirala je na Fakultetu primenjenih umetnosti 1993. godine, na odseku  za vajarstvo. Predavač je i profesor na nekoliko Akademija vizuelnih umetnosti u zemlji i regionu.  Učestvovala je na referentnim kolonijama, simpozijumima i likovnim radionicama u zemlji i inostranstvu. Nosilac je brojnih nagrada i priznanja, a od 2008. uživa status istaknutog umetnika.

                              

Najnovija ambijentalna instalacija Željke Momirov, „Sećanja u nestajanju 2- Putovanja“ je nastavak prethodne dve – u galeriji Remont „Sećanja u nestajanju“, i druga u galeriji Kulturnog centra u Beogradu, „Sećanja u nestajanju – 2“. Postavlja sebi pitanje o svesnom i nesvesnom sećanju. Koliko je svesno sećanje stvarno putem zaostavštvine u starim fotografijama, pričama i uspomenama...

U „Sećanja u nestajanju 2- Putovanja“ Željka Momirov zakoračila je dalje, u srž putovanja od sećanja do nestajanja. Kao i prethodne dve i ova sadrži glavni momenat. To je instalacija „kabine za sećanje“ (visine 240 cm, osnove 150 h 150cm) u kojoj je ugrađena led traka sa diodama koja osvetljava unutrašnjost objekta. U njoj se nalaze portreti umetnicine bake i crno bele fotografije mnoštva trenutnih zapisa oblačnog neba i na drugoj strani zemlje na kojoj se voda pretvara u penu i nestaje neminovno i surovo stvarno. Ukazuje na univerzum zemlja-vazduh-voda u kojem se nalazi čovek, deo neumitne prirode, kosmičke materije. Koliko živi čovek na Planeti, koliko svaki pojedinac ostavlja fizički trag na njoj? Koliko jedinka pamti detalje svoga života i koliko će njegov biti upamćen budućim generacijama? I postavlja direktno pitanje: „Šta realno zadržavamo kao sećanje i koliko precizno pamtimo ili pak pamtimo samo ono što mislimo da smo upamtili.

Radmila Savčić, istoričarka umetnosti (iz predgovora kataloga)