Pretraga

Vlado Rančić diplomirao je slikarstvo 1986. godine na Akademiji umetnosti u Novom Sadu , u klasi profesora Jovana Rakidžića. Postdiplomske studije završio je 1996. godine na istoj akademiji. Član je ULUS-a od 1987. ULUV-a od 1988. i umetničke grupe ,,EMISAO". Izlagao je na više od dve stotine samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu a grupno izlaže od 1982. godine. Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja za svoj rad. Od 1991. godine zaposlen je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu , gde je i redovni profesor od 2006. godine.

U Galeriji '73 izložiće slike srednjeg i većeg formata, rađene u periodu od 2010. do 2016. godine, kombinovanih tehnika (ulje na platnu, asamblaža, dekolaža i dekupaža). Pojedine slike – radovi tretirani su biološko-hemijskim procesima. Podloge su sačinjene od različitog materijala (platno, poliester, drvo itd). Slike pripadaju ciklusu: PPA (purpenart), MYCOTECTURE i  MYCROSTRUCTURE (Mikrobiološke strukture), kombinovane tehnike na različitim mikrobiološkim aktivnim podlogama. O Rančićevom radu Sava Stepanov, autor teksta za katalog, između ostalog je istakao: „Vlado Rančić već godinama, tiho i posvećenički, kontinuirano i dosledno razvija svoju umetnost koja je posvećena istraživanju vlastitih i opštih iskustava o svetu i vremenu u kome živimo. Čudesnim ansamblažnim konstrukcijama, ovaj umetnik uspostavlja zanimljive i bogate plastičke situacije koje uverljivo rekonstruišu stvarne situacije. Rančić nastoji da svojim slikama predoči prizore koji nam omogućuju da konciznije i shvatimo umetnikovo poimanje sveta i vremena u kome živimo. Na jedan specifičan način Rančić, pre svega zahvaljujući upotrebljenim stvarnim predmetima i materijalima, u svojim kombinovanim slikama uspostavlja onu toliko željenu formulu savremene umetnosti: život = umetnost. Rančićeva ostvarenja su u sadržinskom smislu izuzetno bogata. Kolažne dekonstrukcije nude scene i motive koji se bave ne samo umetnikovim ličnim, već i nekakvim opštim vizurama. Nalepljene fotografije, stvari iz svakodnevne upotrebe, defunkcionalizovani predmeti pronađeni na buvljoj pijaci ili na nekakvom otpadu, arheološki pronađene kosti i slično – sve je to inkorporirano u njegove ansamblažne tvorevine. Stoga ove Rančićeve slike / ansamblaži deluju uzbudljivo i potresno, jer hotimično, direktno, čak i grubo - podsećaju na čovekovu fragilnost i prolaznost. Taj utisak se pojačava adekvatnim likovno - vizuelnim načinom prezentovanja: Rančić svoje radove „obavija" nekakvom čudesnom skramom „umrlog" materijala zaustavljenog u procesu prolaznosti i starenja; a tim i takvim formalnim sklopovima umetnik nameće svojevrsnu monohromijsku tamninu čije je poreklo teško utvrditi - jer ne potiče uvek od boje, nego od sasvim neuobičajeno odabranih i upotrebljenih - neslikarskih materija, često osetljivih na dodir jer su organskog karaktera i u stanju su nekog tihog raspadanja...“