Pretraga

Izložba Vladimira Perića i Milice Stojanov  u Prodajnoj galeriji ,,Beograd” predstaviće najnoviju produkciju autora u formi foto i predmetne instalacije od odbačenih ličnih predmeta, u ovom slučaju starih futrola analognih fotoaparata. Serija životinjskih portreta nastala preoblikovanjem ovih predmeta  različitih formalnih kvaliteta  postaje pretekst za istraživanje, reinterpretaciju i kontekstualizaciju čitavog niza prethodnih upotreba i situacija. U ovom projektu Stojanov i Perić idu još dalje, pokušavajući  da dovedu u vezu određeni tip fotoaparata/futorle sa pretpostavljenim tipom ličnosti ili namerom posmatrača/fotografa kome su pripadali.  Ironizujući status umetničkog predmeta, oni naglašavaju činjenicu da njegova proizvodnja nastaje iz istovremene destrukcije i konstrukcije – koža ubijenih životinja poslužila je za izradu predmeta, koji se potom i sami uništavaju i cepaju kako bi ponovo dobili elementarna  obeležja kao duhovito reinkarnirani  životinjski likovi.

Milica Stojanov, istoričarka umetnosti i Vladimir Perić, multimedijalni umetnik započeli su zajednički rad kroz desetogodišnji  projekat pod nazivom Muzej detinjstva. Od 2013. godine nastupaju kao umetnički tandem kreirajući i izlažući zajedničke vizuelne i pisane forme u različitim medijima.

                   

                             



Čudnim i vijugavim putem izmešali su se kontekst proizvodnje futrole od životinjske kože i portret životinje, instrument i objekat fotografisanja, prošlost i sadašnjost. Na novim portretima nedostaju okruženja sentimentalnih, etičkih, političkih ili likovnih asocijacija koje su imale fotografije u čijem stvaranju su futrole učestvovale, ali tragovi ranijih vremena ostaju vidljivi na pohabanom materijalu i u asocijativnom nazivu Foto safari. Kao niz kožnih posmrtnih maski stvorenih od ruina prethodnog vremena, kao veselo ogledalo prolaznosti i zaborava, ovi živahni životinjski likovi su svedočanstvo nestajanja. Oni su predmeti koje Džasper Džons pronicljivo definiše kao: „Predmeti koji govore o gubitku, uništenju, nestajanju predmeta. Ne govore o sebi. Govore o drugima.“

Životinjska ikonografija i ambivalentnost fenomena koji je poslužio za naslov, još više dolaze do izražaja kada se ova serija izloži u mediju fotografije. Materijal ispunjen iskustvom beleženja raznih stvarnosti i sam ironično završava kao “zabeležena stvarnost”. Instrument koji je omogućio recikliranje stvarnosti kroz fotografije i sam postaje reciklirani i ponovno upotrebljeni materijal, koji dospeva na fotografije, kači se na zid i biva izložen sudovima raznih posmatrača, baš kao što je to slučaj i sa bilo kojom drugom fotografijom.