Pretraga

Još od 1935, kada je Muzej moderne umetnosti u NJujorku osnovao filmsku biblioteku koja kasnije prerasta u odeljenje za film, te danas skladišti više od 3.000 filmova i 1.5 milion fotografija iz filmova, muzejske i galerijske institucije razvijaju specifične odnose prema tom medijumu, i pre nego što on postaje popularan kao medijum za vizuelne umetnike. Tome čak prethode privatne galerije. Komercijalni galerista DŽulijen Levi još 17. novembra 1932. organizuje prikazivanje Bunjuelovog i Dalijevog Andaluzijskog psa, da bi neposredno posle toga počeo da na prodaju nudi limitirane edicije filmova Roze Hobart DŽozefa Kornela i Anemični bioskop Marsela Dišana, sa porukom da je „deo njegovih galerijskih programa usmeren ka umetničkim radovima stvorenim putem filmske kamere, koje namerava da prodaje kolekcionarima u limitiranim edicijama“. On tada, tokom 1932-33. i preuzima poziciju predsednika Filmskog društva NJujorka, koje ima za cilj da promoviše nekonvencionalne filmske forme. One tokom dvadesetog veka postaju sve popularnije, da bi umetnici poput Brusa Naumana, Ričarda Sere i Endija Vorhola postali kanonizovani krajem poslednje njegove dekade upravo kao autori filmova kao umetničkih dela. NJihove filmske radove danas distribuiraju glavne NJujorške galerije poput Barbare Gledston, Merien Gudman i Dejvida Zvirnera, da bi se ta praksa do danas iz tog centra proširila globalno i bila prihvaćena i kod nas. U svrhu mapiranja aktuelnog stanja tog procesa, i u javnom i u privatnom sektoru, ovom prilikom biće predstavljeno par najuticajnijih muzejskih zbirki i nekoliko primera iz lokala.