Pretraga

U skladu sa trenutnom situacijom u vezi sa virusom Covid-19, a da bismo izbegli uobičajenu gužvu, svečano otvaranje izložbe neće biti organizovano. Izložba će biti otvorena svakim danom od 12h do 20h, osim nedeljom i ponedeljkom. Molimo da pratite preporuke i da prilikom posete nosite zaštitne maske i poštujete fizičku distancu.







Fotografija ljudskih bića ne sme stvoriti uverenje da je kadra da na snimku uhvati biće koje će fotografisati: ona ga uvek promaši, snimivši samo jedan njegov mogući izgled, zavisan od subjektivnog pogleda i tehničke aparature. Umetnik istražuje upravo to područje vidljivog a nesaznatljivog. Gledati ne znači što i videti, a umetnik nam upravo može prikazati i drugi ugao gledanja i možda otvoriti neke druge svetove, drugo znanje. Znanje o objektu? Možda, ali nije li to pitanje vezano za neku tajnu? Ukratko, fotografija nas i dalje progoni svojim ključnim pitanjima: Šta je objekt koji će se fotografisati? Šta je stvarnost? Kako se može stvoriti delo na osnovu ovakvog manjka očiglednih odgovora? (Sulaž, Fransoa, Estetika fotografije Gubitak i ostatak, 2008, Kulturni centar Beograd)

Za mene, porodična historija je ključna tačka presecanja kolektivnog nesvesnog i pojedinca. Polazište je bio porodični foto-album sa fotografijama koje sam snimila svojim analognim foto-aparatom. Roditelji su svedoci mog detinjstva i razvoja. Fotografisala sam ih tokom novogodišnjih praznika početkom 2019. godine. Ambijent je bio naša dnevna soba, koja se nije menjala u poslednjih 30 godina. Božićni ukrasi koje imamo su uvek isti, a svaki od njih ima posebno mesto. Samo vreme prolazi.

Slike velikog formata doprinose umanjenju intimnosti fotografija koje su bile predložak. Ono što je nekada bilo u malom formatu fotografije, dostupno svakodnevnom gledanju i listanju foto-albuma, dnevnika i sakupljenih sećanja postaje monumentalno, ohlađeno, lišeno personalnog i intimnog. Zanima me atmosfera i sadržaj slike. Fotografija mi služi kao predložak, koji dalje intuitivno razrešavam. Moja slikarska paleta je intuitivno odabrana, ona je ekspresivna i slobodna. Bitno je da se moje slike gledaju uživo, jer samo prisustvo slike i njena materijalnost samo tada dolazi do izražaja.



Una Knežević (1990) je vizuelna umetnica iz Beograda. Završila je Visoku građevinsko-geodetsku školu, smer arhitektura. Osnovne i master akademske studije završila je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, na katedri za slikarski odsek, u klasi prof. Milete Prodanovića. Trenutno je na doktorskim studijama slikarstva na istom fakultetu. Dobitnica je nagrade za sliku malog formata „Ljubica Sokić, profesor ALU“ 2017. godine. Od 2020. godine je članica ULUS-a. Izlagala je na mnogobrojnim grupnim izložbama i dve samostalne izložbe. Živi i radi u Beogradu.