Pretraga

„Pokušajte da zamislite... Zemlja je globalno podvrgnuta uništavanju, a mi smo u 1968, ili 1969“... prisećala se kasnije Helen NJutn Harison svoje prve motivacije da krene da radi na nekom održivom mikroekosistemu. „A šte je to Zemlja?“ pitala se retorički, da bi sama dala odgovor da je to „mesto na čemu sve raste“, te da bi inicirala neki prirodni rast, bez ikakvog početnog botaničkog znanja, ili iskustva rada na nekoj farmi, počela je da skuplja, po njenim rečima, ʻrazna sranja, lišće, otpatke i razne druge stvariʼ i da ih lopatama nabacuje na gomilu stvarajući svojevrsnu bunjište. I to joj je uspelo... napravila je kompost, na kome su ona i NJutn počeli da gaje razne biljke. Već u jednom od prvih radova u taj ambijent uveli su i pravu živu svinju, i to su ponovili i pre nekih deset godina, u okviru grupne izložbe o ranim primerima lend arta u Muzeju savremene umetnosti u Los Anđelesu. Helen i NJutn su kontinuirano, od 1970. godine kada su počeli zajedno da rade, stvarali ekosisteme u otvorenom prostoru, te u galerijama i muzejima, i pružali podršku njihovom održanju sarađujući sa biolozima, ekolozima, arhitektama i svim drugim stručnim licima čija ekspertiza je u tome mogla da pomogne. U tome ih je prekinula tek njena smrt 2018, ali njihovi radovi i dalje se izlažu i tumače u teorijskoj i istorijskog literaturi. Po Lindi Vajntraub, njihov rad odvijao se na dve skale - individualnih živih organizama i njihovog okoliša, kao i većih ekosistema, poput „Bašti budućnosti“, koje su razvijali tokom  poslednje dekade zajedničkog rada.