Pretraga

"Potencijal reaktualizacije umetnosti u vreme post-kulturnog globalizma leži u kapacitetu transformacije-prevođenja, stalnog pomeranja i rekonstruisanja, redefinisanja pojma samog  slikarstva – medija, materijala i koncepata kojima operiše. „Translikarstvo“ je stoga osmišljeno kao umetnički koncept kome nije cilj koncepcija po sebi (jer ideja refleksije ne nameće konceptualizaciju produkcije). To je pokušaj otvorenog, kritičkog i nedoktriniranog pristupa. Način razmišljanja i metod umetničke kreacije sposoban da se akomodira, adaptira izmenjenim okolnostima, da gomila iskustva, poveže prošla iskustva sa budućim. Prilagođavanje. Transformacija slikarstva u slobodnu-stvaralačku igru. 

Stvaranje je slobodna igra, a proizvodnja napor. Stvaranje umetničkog dela mora da sadrži otkriće – šansu da stvari budu viđene na nov način:oneobičavanjem, invencijom, improvizacijom. U dvojstvu između ideologije prihvatanja i ideologije poricanja lika technocivilizacije potiče dijalektička konfrontacija koja proizvodi neophodnu napetost potrebnu za  stvaralački ipmuls. Namera mi je bila da se, na jedan ironičan način  suprotstavim mehaničkom, dokumentarističkom viđenju i registrovanju sveta. Taktilnim. Senzualnom materijalnošću. To je  jedan od mogućih odgovora na potiskivanje tela i prirodnosti do koga dovode nove reproduktivne tehnologije, stvaranje transgenetskih i kloniranih bića i protetičkih ili postbioloških kiborg tela.

Stvarno i imaginarno, veštačko i prirodno su pobrkani i ispremeštani u postmodernom globalnom totalitetu tehno-tele-medijske forme globalne kulture. Ne postoji model po kome bi se umetnost mogla meriti i doživljavati. I umetnik i uživaoc umetnosti moraju stalno da traže, da idu dalje, da se transformišu (umetnik putem kreacije, posmatrač tokom recepcije); kroz negaciju već stečenog iskustva i trasiranje novih načina izraza i dimenzija postojanja. Umetnost je, na kraju krajeva tu da potvrdi život i opravda zadovoljstvo-uživanje u materijalnosti, strukturi, taktilnom, gledanju."                       

(iz magistarskog rada Bojane Nikolić)