Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Čedomir Vasić
Marija Dragojlović
Branko Miljuš
Mihailo Đoković Tikalo
Aleksandar Cvetković
Zoran Todorović
Mileta Prodanović
Marijana Oro
Mihael Milunović
Irina Subotić
Telo - otvorena posuda
U Galeriji Zadužbine Ilije Kolarca od 1. aprila biće otvorena izložba Slavice Marković Vukadinović, pod nazivom Telo - otvorena posuda.
Fenomen sveta počiva na odnosu sadržavajuće celine, koja je različita od onog što je sadržano u njoj. Odnosno, na temeljnom odnosu puno – prazno, gde ono otvoreno – ono koje daje prostor – unosi u sebe nešto i time ga sadrži. Najprimitivniji primer jeste, recimo, način na koji krčag, prazna posuda, sadrži vodu u svojoj šupljini i time joj daje prostora u svojoj praznini. U predsokratovskoj filozofiji javlja se ista slika krčaga, kao slika za svet.
"Odnosi li se bivstvujuće prema svetu kao voda prema krčagu?" Eugen F.
Na slikama je telo čoveka krčag i ono prima u sebe vodu, daje joj prostor. Ako bismo govorili o granicama forme, mogli bismo reći gde prestaje voda, počinje krčag, gde prestaje voda, počinje telo. Telo nije konačna veličina poput krčaga koji ograničava vodu, ono prima vodu, ali je istovremeno i razliva. Ako uzmemo za primer svetlinu dana kao ono otvoreno u čemu se stvari pokazuju, svetlo smešta ono vidljivo u sebe, a da ga ne zatvara. Tela su u stvari kao svetlost, ona daju prostor bez zatvaranja i, na taj način, bez ograničavanja.
Nije li čovek samo jedan sebi samom neprozirni oblik apsolutnog duha?
Jeste, jer upravo život apsolutnog duha, izlaženje-van-sebe, postajanje-drugim i, na osnovu ove suprotnosti, vraćanje-u-sebe, opravdava Hegelovu filozofiju. Nije li onda telo samo soba, privremeni smeštaj apsolutnog duha, nezatvorena posuda poput svetlosti? Upravo su Tela ti nezatvoreni prostori, ali ne konkretnoga nego "samo mogućega", nekonkretnoga.
To su zamrznute slike koje nemaju ni prošlosti ni buducnosti, značeći negaciju empirijskog sveta. Organsko na slikama nije ni bitno zato što ni vremena nema. Nema ni prostora u onom realnom smislu reči, jer je treća dimenzija zanemarena, bar nema prostora kao slike koja odražava pojavnu stvarnost. To je više unutrašnji prostor čoveka, čovekovog suda, čovekove posude, koji ni slučajno ne podseća na "spoljni svet". Čista duhovnost bez telesnosti, bez organskog u vanvremenskom, duh u vanvremenu i neprostoru.
Duhovnost ili, još bolje je reći, "apstraktni prostor", polje ideja, ono bivstvujuće jeste ovde (na slikama) voda kao živa materija koja uliva život u telo. Telo je više samo kao popustljiva membrana, nezatvorena časa koja propušta sadržaje iz realnog u apstraktno i obrnuto, a što je još važnije, iz onog ništa stvara nešto.
Slavica Markovic Vukadinović
Datum objavljivanja: 27.03.2008.