Pretraga

NEVIDLJIVA PUTOVANJA





Kamera i voz. I jedno i drugo vidovi putovanja, i jedno i drugo razvijeni skoro u isto vreme. Blende, tuneli, stakleni krovovi stanica, fotografske ploče i šine, sočiva, skretnice... (DŽon Berdžer i En Majkls, Šine)



Svako putovanje, koliko god bilo realno, uvek poseduje i svoj metaforički odraz i za krajnji cilj ima upravo našu transformaciju. Samo putovanje značajno je kao i njegovo odredište, i proces i cilj jednako suštinski za formiranje našeg unutrašnjeg bića. Predeli i doživljaji, impresije i sećanja oblikuju nas i naše poimanje sveta. Bez obzira na doba u kojem se putovanje odvijalo, proces putovanja je nosio istu težinu kao i njegov cilj, samo su se funkcija i način putovanja menjali.

Vekovima su putnici obilazili međe poznatog sveta kao trgovci, diplomate, umetnici ili istraživači. NJihov put je bio neizostavni deo njihovog poziva, ali i pored toga što odredište često nije bilo njihov izbor, svako putovanje ih je neminovno određivalo.

Poseban vid putnika još od ranog srednjeg veka bio je putnik u potrazi za idealom. Neminovno, taj ideal je bio sveti i hrišćanski. On je bio vernik i hodočasnik na pokloničkom pohodu relikvijama hrišćanske prošlosti, u traganju za spasenjem i oprostom. Ipak, za razliku od drugih putnika, hodočasnici su veću težinu polagali na sam proces putovanja, na mogućnost odricanja, preisipitivanja i konačno okajanja koje je ono nudilo. Upravo zato, hodočasnički pohod još u doba ranog srednjeg veka dobija svoj simbolički i visoko alegorijski pandan – svoje nevidljivo putovanje. Dosezanje Jerusalima više nije bilo ključna odrednica, unutrašnji pređeni put je bio daleko presudniji. Hodočašća su upisala značaj putovanja kao procesa u istoriju naše civilizacije.

U vekovima koji su sledili, kretanje i evokacija postaće neodvojivi elemenat doživljaja i viđenja prostora. Upravo ta dvojnost kretanja, fizičkog i duhovnog, stvarnog i imaginarnog, suštinski određuje radove Svetlane Volic. Kao i za putnike prošlosti, za nju je fizički pokret samo polazište jednog mnogo dubljeg kretanja, onog duhovnog, unutrašnjeg. Zato je opipljivi svet na njenim fotografijama sveden na apstraktne linije šina koje proleću u magnovenju pred našim očima.  Obrisi realnog sveta postaju tek naznaka, treperava crta, ona suptilna međa koja razdvaja spoljašnji od unutrašnjeg sveta. Fizičko kretanje pokreće kretanje duše, vidljivo određuje nevidljivo, brišu se granice prostora. Rastapanje prostora određuje i rastakanje granica vremena. Zaustavljeno vreme u trenu gubi svoje odrednice, i postaje zarobljeni trenutak večnosti, non finito. Poput svih idealnih prostora naše istorije, i unutrašnji prostori na fotografijama Svetlane Volic nepregledni su predeli bezvremenog.   



Jelena Todorović





Svetlana Volic rođena je u Beogradu 1974. godine. Diplomirala je i magistrirala slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi prof. Čedomira Vasića. Od 2014. godine zaposlena je u zvanju asistenta na Slikarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, na kom pohađa i doktorske umetničke studije (mentor prof. Mileta Prodanović). Izražava se kroz različite medije: slikarstvo, video, video-instalacije, fotografiju, grafički i scenski dizajn. Realizovala je 13 samostalnih izložbi i učestvovala na preko 60 grupnih izložbi, simpozijuma i festivala u zemlji i inostranstvu (Makedonija, Češka Republika, Crna Gora, Estonija, Letonija, Mađarska, Bugarska, Italija, Grčka, Kanada, SAD i Nemačka). Realizovala je 18 video-instalacija za različite pozorišne predstave. Dobitnik je stipendije fondacije CEC ArtsLink, NJujork, SAD, 2013. NJeni radovi nalaze se u stranim i domaćim kolekcijama. 



www.svetlanavolic.in.rs