Pretraga

Nagradom FLU za ''Večernji akt'' za drugu godinu osnovnih studija Adam Voštinić, II godina osnovnih studija, Slikarski odsek Nagradom za crtež ''Stevan Knežević'' za treću i četvrtu godinu osnovnih studija Dunja Ožegović, III godina osnovnih studija, Slikarski odsek, klasa red.prof. Milete Prodanovića Nagradom za crtež ''Stevan Knežević'' za master studije Gorana Bačevac, I godina master studija, Vajarski odsek, klasa red.prof. Mrđana Bajića 

 

LETNJI PROGRAM GALERIJE FLU





Tokom avgusta meseca 2017. godine, program Galerije FLU odnosi se na dve grupne izložbe posvećene crtežu, pod nazivom: Slovo K je kap na travki. To je suština. (grupna izložba radova studenata osnovnih/master studija, dobitnika ovogodišnjih školskih nagrada za crtež, 2.8.2017 – 15.8.2017) i Likovne poetike crteža – Tanje Bogdanić, Milice Crnobrnje, Jagode Mićović, Marine Stojanović, Ljiljane Šunjevarić (grupna izložba radova svršenih i nesvršenih doktoranata, 17.8.2017 – 1.9.2017).



Letnjim izložbenim postavkama crteža studenata osnovnih/master i doktorskih studija FLU, najavljuje se proslava jubileja 80 godina Akademije/Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu (1937 – 2017), u okviru koje će se realizovati izložba crteža aktivnog nastavnog kadra Fakulteta, tokom jeseni 2017. godine, u Galeriji ULUS (17.10.2017 – 31.10.2017).



Grupnim izložbama crteža studenata i nastavnika Fakulteta likovnih umetnosti, ukazuje se na potrebu obogaćenja zbirnog fonda Fakulteta, savremenim radovima izvedenim u tehnici crteža (pošto se u Zbirci FLU, za sada, čuvaju poklonjene studije crteža umetnika Uroša Predića, kao i studentski crteži profesora Bože Prodanovića i umetnice Majde Kurnik).



Predstavljanjem odabranih studentskih crteža, sva tri odseka (slikarski, vajarski, grafički) i svih nivoa studiranja (osnovne, master i doktorske studije), ističe se značaj i važnost ove tehnike u oblikovanju budućih umetnika. Nastavni plan i program obrazovanja na ovoj školi, koja je najstarija državna umetničko-obrazovna institucija kod nas, tradicionalno se zasniva na upoznavanju problematike i savladavanju izazova vezanih za prikazivanje likovnih elemenata (osnovne/master studije), a zatim, i na pokušaju da se pomoću savladanih umetničkih veština kreira lično, originalno poetsko delo (doktorske studije).



U kurikulumu iz 1978. godine, navodi se da student na početku svojih studija upoznaje funkciju, vredost i značenje linije u jednostavnim organizacijama površine. Kasnije se pažnja studenta usmerava ka većem poštovanju figuralnosti, građenju prostora i svetlosne gradacije, da bi, zatim, cilj nastave postalo usmeravanje studenta ka većoj kreativnoj osetljivosti. Linija se proučava kao slobodna arabeska i sve složeniji činilac u iskazivanju ličnog izraza. Težište se prenosi na maštu i fenomene koji doprinose ideji i doživljaju. Na poslednjoj godini studija, program podrazumeva samostalni rad studenta, kroz koji se razvija svest o fenomenu sopstvenog stvaralačkog akta, fromira umetnički stav i društvena odgovornost. Poslediplomske studije su period daljeg razvoja i učvršćivanja ličnog likovnog izraza, kojim student daje svoj doprinos školi, sumi njenih vrednosti i značenja.



Osim ukazivanja na pedagoški metod akademskog školovanja, koji se na ovoj ustanovi sprovodi od njenog osnivanja 1937. godine, ovim izložbama želi se oživeti i upomena na profesore koji su na njoj predavali tokom druge polovine 20. i početkom 21. veka – Stevana Kneževića, Dragana Lubradu i Ljubu Gligorijevića.



Crteži studenata Adama Voštinića (II godina osnovnih studija), Dunje Ožegović (III godina osnovnih studija) i Gorane Bačevac (I godina master studija), proglašeni su najboljim za školsku 2016/17. godinu i nagrađeni su Nagradom FLU za ''Večernji akt'' za drugu godinu osnovnih studija, Nagradom za crtež ''Stevan Knežević'' za treću i četvrtu godinu osnovnih studija i Nagradom za crtež ''Stevan Knežević'' za master studije.





Profesor Stevan Knežević (1940-1995), po kome su nazvane prestižne školske nagrade za crtež, još kao student Grafičkog odseka Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, pokazivao je naglašen crtački temperament, koji je opozitno prožimao strogu crtačku disciplinovanost i razigranost linija na način koji je sličan nekontrolisanom beleženju podsvesnog. Kanije, kao deo nastavničkog kadra Fakulteta likovnih umetnosti, profesor Stevan Knežević doprineo je inkorporiranju multimedijalne umetnosti u obrazovni sistem, koji je u periodu Kneževićevog angažmana na Fakultetu (od 1980. godine), u velikoj meri, bio zasnovan na podučavanju i praktikovanju klasičnih, tradicionalnih oblika umetničkog izražavanja.  Zbog dominatnog principa slučajnosti, neizvesnosti, nesputane mašte i nagalašenog nekomformizma, umetnost Stevana Kneževića, iako svestrana, simbiotički povezana sa drugim pojavnim oblicima umetnosti, predstalja usamljenu pojavu, vrlo ličnu i  gotovo nesvrstivu… Više nego u pogledu inovatvnih tehnika, matarijala i izlagačke prakse, umetnost Stevana Kneževića mladim stvraocima pre svega ukazuje na važnost insistiranja na slobodi u svakom pogledu.





Naziv zajedničke studentske izložbe crteža: Slovo K je kap na travki. To je suština, pozajmljeni je (izgovoreni) citat profesora Dragana Lubarde (1933-2017), koji je zaslužan za razvoj nastave crteža kroz predmet Večernji akt, podsticanje studenata na originalan pristup stvaranja dela, promovisanje rada mladih umetnika organizovanjem grupne izložbe ''Crtež malog formata'' (koja se od 1971. godine, tradicionalno održava svake godine u Domu omladine), osnivanje posledipomskih studija za crtež na FLU…





Profesor Dragan Lubarada ostaje u sećanjima svojih kolega i nekadašnjih studenata i po pričama koje je pričao: Lepo je pričati što ne znaš. Pustiš pojmove i pričaš... Svi pričaju manje-više što znaš i često citiraju... Ja nisam ni znao šta je umetnost, ni danas nemam pojma šta je umetnost... Umetnost je kad ne znaš stvari... Istorija umetnost je pre podne, opšta je po podne, a umetnost je podne… E, sad krajnost je krajnost, da ja vodim večernji akt... a, večernji akt je gospodski čas, to sam na sednici rekao, jer ima intimni umetnički crtež... Šta ja znam? Ništa. Samo pojmovi neki govore kroz mene... Uglavnom, tu je čovek, da te pojmove pomera... Treba da ne znaš, da bi čula… Zadnje slovo reči i prvo rečenice kada se dovedu nastane sunčev zrak... A kad se reč dodirne i rečenica, zvuk... Slovo je živo, dete ga nacrtalo, i dete kad pođe u školu kao đak, slovo mu kaže: 'Nacrtao si me, a učiš me'… Slovo K je kap na travki. To je suština... I sada svako od vas, treba opet da ima svoju priču o slovu... 





TROSTRUKI IDIOM



Lubardin svet je svud nastanjen ljudima, on se sastoji od ljudi jer drugog nema, jer je i život prirode, koji toliko želi i oseća, uslovljen strujanjem odozdo naviše prožet životom koji buja oko njega. Stopljeni u jedno: biljke, oblaci i ljudi bez individualnosti, stvaraju neku vrstu kvintesencije života, kojoj se umetnik divi, ne pitajući se za njeno poreklo, za istorijat ili za ciljeve. On je naprosto konstatuje.



Aleksa Čelebonović





I RIBA DA BUDE

OTPAO LIST I PTICA

A PTICA OBLAK I NJEGOVE SUZE

TRI KRALJA

TRI MIŠA

REKOŠE

KIŠA

KIŠA

KIŠA



Bitolj, 1967.



Rezime: Povodom dvostrukog jubileja gde Fakultet likovnih umetnosti slavi 80 god. i Univerzitet umetnosti 60 god. postojanja, izložba predstavlja jedinstvo posvećeno crtežu koje je negovao čuveni akademski slikar Dragomir Dragan Lubarda. U jednoj od svojih beležaka napisao je da je slovo ,K’ kap na travki, suština, nerazdvojna u svakom pogledu. U skladu sa tim, svaki govor ponaosob predstavlja nešto jedinstveno u nama samima. Na izložbi koja je posvećena Dragomiru Draganu Lubardi i Stevanu Kneževiću  prikazujem seriju crteža u kojima se pozivam na njihovo osebujno stvaralaštvo. Crteži su rađeni kombinovanom tehnikom na papiru kao moja osnovna inspiracija i polazište ka traganjima u crtanju različitih ljudskih likova. (Dok udubljeno opažam zapisivanjima…)



Kada kažemo da je čovekova misao ono što obeležava ljudsko prožimanje, odražavamo najveću senzibilnost koja je inicijalna sa ličnošću skoro neuhvatljive. Tada je jasno da se govori o umetniku Dragomiru Draganu Lubardi koji sebe postavlja i ide ka prirodi kao prema osnaživanju svake mimike ili pokreta u linearizmu protkanom fantastikom. Kao vrhunski crtač sa lucidnim, često definisanja u prostranim metaforama, on se kosi sa pozicijom bilo kakvog uobičajenog pedagoga ili mentora. Bio je sledstveno skoncentrisan na proces crtanja i večernji akt koji je predavao na drugoj god. osnovnih akademskih studija. Ostao je upamćen po mnogobrojnim anegdotama koje se i danas prepričavaju i uzimaju kao geslo koje dobija sve veći zamah iako je prošlo toliko vremena od tako ukrštenih trenutaka. Odišući najrazličitijim ruhom ehom atomskog pucanja, dominacijom u rasprostretim zonama iliti simbolima, svaka pikturalna slika o njemu se ne okončava već zaustavlja dah, nalik ispresavijanoj oluji u sažimanju umetnosti predstavljanja ljudskog razuma. Bio je slika koja se ne završava, rečenica koja nema interpunkcijski znak kraja, vremeplov za najveće distinkcije pretapanjem zonama prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. U nezavršenom sistemu puteva sa pojačanom zagledanošću unutar, činjenično uobličavanje (o)ponaša mu zaključak. Kao neponovljiva individua, mislilac, i imanentna vizija asketizma u spontanim frekvencijama za vreme crtanja, pokazao se formom embriona podrobnog organizma. U tom kontekstu u kome me njegovo stvaranje dotiče pokazuje se produženi ulaz ka utopljenom čoveku koji putem automatizma ponavlja sve svoje radnje i odluke. Da li koracima sigurnosti ili onih nasuprot njima, serija crteža rađena kombinovanom tehnikom na papiru gde prikazujem sopstvenu viziju crtačkog sveta preuzima nužnost isposništva. Veoma osetljivo me inspiriše njegovo iznimno carstvo kao moju preciziranu anatomsku stabljiku. Njegova žustrost je prema mojoj žovijalna i kontinuirana jer pulsira i ubrzava bez pritiska na pojavljivanje konačnog produkta. A odslikavanje trasira analogije među nama. Otuda uobličavanje njegovih sa mojim delima kristališući likovni jezik kao naš primarni znak. Znak u kome dijaloški komuniciramo intertekstualnim nivoima stupnjevima u zenicama oka...



Doajen koji je podjednako zaslužan za pretočenu trodimenzionalnost u poliptihom odnegovane, a združene umetnosti na krilima (pravo)linijske slobode, bez predoumišljaja, jeste čuveni akademski grafičar i slikar Stevan Knežević. U aktivnim uvažavanjima višedelnih umetnosti, konfiguracijom zbraja fluidan, intenzivan i antropološki model osvajanja prirode i čoveka. Njegovi poduhvati da pomera granice (ne)mogućeg ovekovečavaju svaku provalu, skok i perspektivu elemenata prizora iz jednog u drugi. On je egzemplar integralnih osmišljavanja suštinskog, odrednica izoštrenog sluha koji čuje boju, oslikava ukus nepatvorenih porodica skupova oblikom savremenih umetnosti. Kao protagonista vizuelnog odražavajući ga u nedogled, osvetlao je presudnu srodnost pozivima nadrealnog iskustva. Direktno se oslanjajući na glorifikaciju anegdotičnosti velalepnog ljudskog bića, uspostavio je kosmičko zgušnjavanje poteza sublimnim komešanjem kroz topografske okolnosti.



Kao tajna mapa u kojoj se crtački poistovećujem sa njim me nastavlja u opružanjima ka igri, dosetki i zaviranjem ka sebi samoj radi dalekosežnog (pre)ispitivanja. Ljudsko biva nebesko, neprizemno teži sićušnom, a obrasla visoravan predstavlja spoj trostrukog idioma. U kružok ubrajam dvojicu umetnika kao pandan čije prisustvo ne remeti moje, već dostojanstvenim i skokovitim prelazima premašuje me, a ja ih sledim netremice. Zajedno bivstvujemo bez labilnih strukturiranja...







Dunja Ožegović