Pretraga

Mihailo Vojvodić







Stojan Novaković bio je jedan od najviđenijih predstavnika srpskih učenih krugova druge polovine 19. veka. Iznikao je iz generacije srpske omladine koja je, 60-ih godina tog stoleća, zadojena romantizmom, pokazala da će se boriti za isticanje najviših duhovnih vrednosti i da će, nadahnuta prošlošću, rano ući u politiku da bi oslobođenje srpskog naroda započeto Prvim ustankom dovela do kraja. Kao naučnik, bio je tvorac filoloških i istoriografskih studija neprolaznih vrednosti. Kao političar (jedan je od osnivača i predvodnika konzervativne Napredne stranke) bio je ličnost najvišeg integriteta koji svoju partijsku pripadnost nikada nije stavljao iznad lojalnog obavljanja službe. Više puta ministar prosvete, bio je tvorac novih školskih zakona i inicijator prosvetnih reformi kojima je stekao velike zasluge u otvaranju osnovnih i srednjih škola u Srbiji najviših obrazovnih mogućnosti. Bio je i državnik koji je, kao predsednik vlade, mnoge iznenadio čvrstinom u sprovođenju programa zemlje, a u spoljnoj politici istakao se okretanjem od Austro-Ugraske i usmeravanjem ka Rusiji i zapadnim državama, dok je kao predsednik koncentracione vlade 1909. godine časno izveo Srbiju iz međunarodne krize prouzrokovane aneksijom Bosne i Hercegovine. Kao diplomatski predstavnik Srbije u Carigradu, Parizu i Petrogradu, otprilike 14 godina, bio je jedan od najagilnijih zastupnika opštih srpskih interesa. Tada je energičnim držanjem pre svega branio prava Srba u neoslobođenim krajevima i čvrsto vezao za Srbiju njihove najbolje predstavnike iz Stare Srbije, dela Makedonije i Bosne i Hercegovine. Bio je i uvaženi delegat Srbije na međunarodnim konferencijama. Odlikovao se upornošću vatrenog borca na dužnosti izabranog poslanika u više saziva Narodne skupštine. Uz sve to, bio je i član Srpskog učenog društva, potom Srpske kraljevske akademije, napokon i njen predsednik, član više inostranih akademija nauka i filoloških društava, aktivni ili počasni član raznih udruženja, redakcija časopisa i predsednik Srpske književne zadruge od njenog osnivanja. Jedno vreme bio je i profesor na Velikoj školi, upravnik Muzeja i Narodne biblioteke.

    Novaković je autor bogatog naučnog opusa. Primetno je da je s jednakim zanimanjem ušao u sve naše nacionalne discipline sa željom da iz njih što više sazna i predoči javnosti rezultate svojih istraživanja. Smatra se da je ostavio oko 400 bibliografskih jedinica, ali ih svakako ima više jer sve nisu potpisane: na nekima se potpisivao pseudonimom, a neke su bile i bez njega, tako da se njegovo autorstvo može utvrditi jedino stručnom analizom sadržine. Skoro da nije bilo značajne teme iz filologije, književnosti i istoriografije a da joj Novaković nije prilazio kritički i uvek s iskrenom radoznalošću da je što vernije rastumači. Često su i najsitniji detalji bili predmet njegovog interesovanja. Bio je u prilici da više puta ispituje neke od svojih naučnih rezultata i nije se ustručavao da ih dopunjuje ili menja.

    Prvi Novakovićevi naučni radovi bili su iz jezika i književnosti, koji su ga po svemu predstavili kao najtalentovanijeg učenika velikog filologa Đure Daničića na Liceju početkom šezdesetih godina i bili su objavljeni u listovima Vidovdan i Vila. Bili su to zapaženi sastavi o jeziku, književnim delima i poeziji. To je, međutim, bila samo priprema da Novaković kao dvadesetpetogodišnjak napiše 1867. godine Istoriju srpske književnosti, a dve godine kasnije objavi i Srpsku bibliografiju u kojoj je dao popis svih knjiga od 1741. do 1867. godine. Ređali su se potom i drugi njegovi radovi iz jezika i književnosti što je govorilo o trajnoj ljubavi koju je osećao prema toj naučnoj oblasti. Slobodno se može reći da je i Novaković uz svog velikog učitelja doprineo konačnoj pobedi Vukovog jezika i pravopisa.

    Proučavanje prošlosti (istoriografija) bilo je za Novakovića kao naučnika isto tako trajna preokupacija i uvek je nalazio vremena da se tome posveti. O tome svedoče brojne rasprave i studije iz raznih oblasti istorije, na primer srednjeg veka, istorijske geografije, topografije, crkvene istorije. Zanimao se i za pomenike srpskih vladara, srpske manastire, zakonske spomenike srpskih država i dr. Posebno ga je privlačio raspad srpske srednjovekovne države, pa je hteo da ga temeljnije objasni. Često je u svojim oglašavanjima o savremenim zbivanjima ukazivao na to da je srpska nesloga upravo u srednjem veku pokazala tragične posledice poraza pred turskim osvajačima u 14. i 15. stoleću, ali je podsećao da se iz njega rodio kosovski mit koji je pomogao da srpski narod očuva snagu i veru u budućnost. Međutim, Novaković je najviše truda, vremena i ljubavi uložio u istraživanje Prvog srpskog ustanka, dakle, u ispitivanje vaskrsavanja nove srpske države. Analizirajući tu problematiku nastojao je da izrekne i opšti sud o onome što se zbivalo iza vojničkih linija. Najbolje je to iskazao delom Vaskrs države srpske, koje je ocenjeno kao jedno od najznačajnijih radova srpske istoriografije. U njemu je, koristeći se ruskom arhivskom građom i literaturom do koje je došao kao poslanik u Petrogradu, veliku pažnju obratio diplomatskoj strani ustanka, pre svega spoljnim uticajima, ali i neslozi ustaničkog vođstva u izgrađivanju principa vlasti. Po rečima uglednog istoričara Stanoja Stanojevića, Novaković je prikazao sve peripetije kroz koje je prolazilo stvaranje slobodne srpske države, i spolja i iznutra. Ta knjiga je zapravo pandan njegovoj studiji Srbi i Turci XIV i XV veka, u kojoj je prikazao doba umiranja, a u drugoj doba vaskrsa. U pojedinim raspravama, novinskim člancima i intervjuima Novaković je pokrenuo mnoga druga pitanja iz prošlosti. Bavio se savremenim prilikama, unutrašnjim odnosima u Srbiji, iznosio utiske o politici sila, stanju na Balkanu, odnosima među balkanskim narodima. Razmišljao je i o sutrašnjici i o tome šta donosi 20. vek. Čini se da je na njegov duh delimično uticalo opšte raspoloženje u Srbiji krajem 19. veka. Tada su preovlađivale sumorne ocene i zabrinutost zbog puta zemlje u neizvesnost, straha od promena koje su se dogodile krajem tog veka u svetu i opasnosti koje su, kako se činilo, spolja pretile balkanskom prostoru. Neki pojedinci u Srbiji bili su iskreno razočarani zbog toga što je, kako su govorili, srpski narod na početku 19. veka bio po svemu prvi na Balkanu, a krajem tog veka se izgubio u unutrašnjim trvenjima i nesnalaženjima.

    Naučni rad bio je samo jedno od trajnih Novakovićevih opredeljenja. Pedeset godina bio je neraskidivo vezan za politiku, državne poslove i diplomatiju. Bio je u velikoj prednosti nad savremenicima po tome što je ogromno znanje koje je sakupio proučavajući prošlost balkanskog prostora znalački koristio u svom političkom radu, dok je istovremeno veliko iskustvo koje je sticao u praksi umeo da upotrebi u tumačenjima i ranijih i savremenih kretanja. Bilo je to prožimanje koje je svakoj Novakovićevoj reči davalo najveću težinu. Kao omladinac je učestvovao u osnivanju patriotske organizacije Ujedinjena omladina srpska, čiji je glavni zadatak bilo buđenje nacionalne svesti kod srpskog naroda. Zatim se neposredno uključio u rad na nacionalnom pitanju, kome je trajno i iskreno bio do kraja privržen. Našavši se početkom 1870. na mestu bibliotekara, odnosno rukovodioca Narodne biblioteke, bila mu je privlačna ideja da bi fondove biblioteka u pojedinim evropskim centrima trebalo snabdeti srpskim naučnim izdanjima. Tada je sastavio spisak knjiga značajnih za razumevanje srpske nacionalne problematike koje je trebalo uputiti „akademskoj čitaonici“ u Pragu. „Time ćemo srodnoj braći mnogo olakšati razumevanje našega jezika i našega stanja“, napisao je Novaković.

Ušao je tada u Odbor za škole i učitelje u Staroj Srbiji, Makedoniji i Bosni i Hercegovini, i veoma aktivno učestvovao u njegovom radu zalažući se za otvaranje škola, slanje učitelja i unapređenje prosvete na tom području. Bilo je to za njega značajno iskustvo koje će mu potom kao ministru prosvete najpre u liberalnoj vladi Jovana Ristića, a zatim konzervativnim vladama Aćima Čumića i Danila Stefanovića, i naprednjačkoj vladi Milana Piroćanca omogućiti da zagraničnom kulturno-prosvetnom radu dâ veliki lični doprinos.

    Odluke Berlinskog kongresa 1878. godine, kojima je završena Velika istočna kriza obeležena oslobodilačkim ratovima srpske i ruske vojske protiv Turske na Balkanu, bez obzira na to što su sadržale priznanje nezavisnosti Srbije, predstavljale su veliko razočaranje za Novakovića, kao uostalom i za srpsku javnost i mnoge srpske političare. Pogodila ih je volja velikih sila da Austro-Ugarska okupira Bosnu i Hercegovinu. Srbija je posle toga Tajnom konvencijom zaključenom s Austro-Ugarskom bila potpuno ograđena od Bosne i Hercegovine, koje su bile većinom naseljene Srbima. To je značilo da će ona svoje oslobodilačke planove prema zagraničnim Srbima usmeriti ubuduće ka Staroj Srbiji i Makedoniji, dakle preostalom delu evropske Turske. Novaković, koji je tada među vladajućim naprednjacima imao ključnu ulogu u stvaranju takvih planova, bio je najpozvanija ličnost da rukovodi u sprovođenju nacionalno-političkih zadataka koji su iz njih proizlazili. Radilo se o akciji koja je trebalo da predstavlja osnovni i najvažniji pravac srpske spoljne politike. Nije bilo nijednog čoveka u Srbiji koji je više od njega znao o poslovima koji su predstojali. Još ranije, kao ministar prosvete, postavio je temelj prosvetno-političke, odnosno nacionalne propagande u Turskoj kad je tiho i strpljivo prvi krenuo da plete mrežu različitih radnji kojima je trebalo organizovati tamošnji srpski narod i čvrsto ga povezati s maticom. Novaković ništa nije hteo da radi ilegalno. Smatrao je da bi trebalo koristiti isključivo legalna sredstva, odnosno da teret ponesu škola i crkva. Najbolju priliku da nastavi da radi na tome dobio je 1886. godine kad je postavljen na mesto poslanika u Carigardu, čime je otpočela njegova višegodišnja diplomatska karijera i trajno vezivanje za spoljnu politiku Srbije.

    U Carigradu je krenula i velika Novakovićeva borba za nacionalne ciljeve Srbije, odnosno neposredna briga za sudbinu neoslobođenog dela srpskog naroda. Pokazalo se da je on bio najspremnija ličnost da iznese breme zadataka kao što su uspostavljanje prvih srpskih konzula u Staroj Srbiji i Makedoniji, otvaranje srpskih škola, slanje srpskih učitelja i udžbenika, dobijanje vladičanskih mesta, osnivanje srpskih listova. Bilo bi to i najjače oružje za očuvanje srpskih narodnih interesa pred propagandom susednih balkanskih rivala, zatim za očuvanje čvrstine tamošnjih Srba izloženim svakodnevnim arbanaškim nasiljem, i napokon za jačanje otpora turskim vlastima uprkos njihovoj brizi da po svaku cenu očuvaju postojeći poredak i – po Novakovićevom razumevanju – njihovih planova za stvaranje muslimanskog obruča oko Srbije. Takvu aktivnost Novaković je nastavio i kao predsednik vlade 1895–1896. godine, zatim opet kao poslanik u Carigradu, a potom i u Parizu i Petrogradu. Penzionisavši se 1905. Godine, istakao se u narednoj deceniji kao jedan od najbeskompromisnijih zastupnika ideje o neophodnosti borbe za oslobođenje srpskog naroda i rešavanje istočnog pitanja što je potvrđivao svojim istupanjima u Narodnoj skupštini i javnosti Srbije. U vreme aneksione krize digao je glas protiv proklamovanog austrougarskog porobljavanja Srba u Bosni i Hercegovini da bi zatim kao delegat Srbije na međunarodnoj konferenciji u Londonu posle velikih pobeda u Balkanskom ratu protiv Turske, srčanim držanjem doprineo da se granice novostvorene albanske države ne povuku suviše na štetu srpskog naroda. A kad je u julu 1914. godine Austro-Ugarska objavila rat Srbiji, njemu je bilo jasnije nego drugima da se radi o istorijskom obračunu kao jedinom putu za rešavanje srpskog pitanja.

    Srpsko pitanje, dakle pitanje oslobođenja i ujedinjenja srpskog naroda, kao što se moglo utvrditi iz dotadašnjeg celokupnog Novakovićevog rada, predstavljalo je suštinski deo njegovog ukupnog zanimanja kako u nauci, tako i u politici. Rešavanje tog pitanja, kao što smo rekli, našlo se 1914. godine na istorijskoj prekretnici, čiji ishod Novaković nije dočekao jer je u februaru 1915. godine preminuo. Još od svojih mladalačkih dana duboko zagledan u prošlost srpskog naroda, ali i u savremeno doba, Novaković je pre svega bio okrenut srpskom pitanju. U svojim naučnim beleškama i u celokupnom političkom i diplomatskom radu hteo je da objasni i dâ što potpuniji odgovor na izazove koji su bili pred srpskim narodom. NJegovi pogledi imali su svoj razvojni put, ali se suštinski dugo nisu menjali. Novaković je na srpsko pitanje gledao pragmatično imajući u vidu šire međunarodne prilike i unutrašnja dešavanja na Balkanu. No bez obzira na složenost uslova, uvek ili bar uvek su mu na umu bili nenasilna borba za okupljanje srpskog naroda i neophodnost da se ona vodi mudro i vešto uz podršku diplomatije i povezivanjem sa susedima. Govorio je da dobar sporazum vredi više nego najsrećniji mir, ali nije isključivao ni vojni put rešavanja srpskog pitanja zbog čega je, na primer, imao puno opravdanja za izbijanje Balkanskog rata.

    Imajući u vidu to opredeljenje, istakli bismo činjenicu da je Novaković još kao mlad intelektualac 60-ih godina 19. veka iskazivao veru u miran put uzdizanja i okupljanja srpskog naroda. Tih uverenja se držao i narednih decenija koje je sistematski izložio i formulisao 1890. godine u sjajnoj raspravi Grčke misli o etnografiji Balkanskog poluostrva u sklopu razmatranja o problemu nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja na Balkanu. Rešenje srpskog pitanja Novaković je posmatrao kroz iskustva iz evropske istorije kad su se u Evropi stvarale državne i nacionalne celine. Najbolji primer za to bili su italijansko i nemačko ujedinjenje, kad je narod ujedinjen najpre književnošću, a sâm čin političkog ujedinjenja sproveden je potom bez ičije pomoći. Ako bi od toga nešto trebalo da nauči srpski narod, to bi se, prema Novakoviću, odnosilo na činjenicu da obrazovanje kod naroda i njegovo oslobođenje, odnosno prosvetni rad i politika, idu zajedno. Pri tome, kako je govorio, prosveta utire put politici, a isto tako povezuje ono što bi politikom prethodno bilo ostvareno. Nekoliko godina docnije Novaković je izneo svoj ideal potpunog rešenja srpskog pitanja u intervjuu koji je dao listu Figaro u kome je izneo strukturu buduće države. Prema njegovim rečima, Srbija mora težiti tome da združi svoje delove od kojih je ranije bila sačinjena. Tako bi ujedinjena Srbija bila sastavljena od Srbije, Crne Gore, Stare Srbije, Bosne i Hercegovine i Dalmacije.

    Novaković je dakle odbacivao revolucionarni metod u rešavanju srpskog pitanja opredelivši se za miran put, upotrebu legalnih sredstava, zapravo za metod evolucije. S tim u vezi bio je uveren da je Srbija svojim unutrašnjim ustavnim preuređenjem mogla još više uticati na sve one neoslobođene sunarodnike koji su u njoj gledali svoju budućnost. Štaviše, i Tursku, prema kojoj su bili usmereni glavni srpski zadaci, video je kao zemlju koju treba reformisati i urediti po evropskim merilima. U vezi s tim povoljno je primio promene koje su nastale u Srbiji početkom 20. veka. Dolaskom nove dinastije, uvođenjem demokratskog ustava, približavanjem zemlje zapadnim državama, i razmahom stavaralaštva, Srbija bi, kako je verovao, tada bila privlačno središte za preuzimanje uloge Pijemonta. Novaković je zato bio jedan od najglasnijih koji su se otvoreno zalagali da se u Srbiji onemogući vlast jednog autoriteta zahtevajući da zemlja bude uređena kao pravna država u kojoj će vladati – kako se izrazio – „opšta ravnoteža vrhovne vlasti“ i postojati harmonija među institucijama. Zalagao se dakle za uspostavljanje vlasti zakona, tj. za podelu zakonodavne i izvršne vlasti i nezavisnost sudstva. Novaković je bio konzervativac, ali više u smislu strogog poštovanja reda i zakonitosti. Nije bio protivnik demokratije, ali je nije prihvatao ni kao dominaciju većine nad manjinom. Mislio je, međutim, da bi se manjina mogla zaštititi dvodomnim skupštinskim sistemom. Takve poglede najbolje je posvedočilo jedno od njegovih najznačajnijih dela o savremenom dobu Dvadeset godina ustavne politike u Srbiji 1883–1903, napisano na osnovu sećanja i ličnih zabeležaka u kome je izneo da je ustavna borba u Srbiji predstavljala glavno pitanje unutrašnje politike. Potvrdio ih je isto tako i u studiji koju je kao predgovor napisao 1907. godine za delo Živojina Perića Političke studije, objavljeno 1908. godine. NJegov stav u značajnoj meri podudarao se s porukom Jovana Cvijića 1907. godine da bi Srbija, ako želi da oko sebe okupi ceo srpski narod, morala da zrači demokratijom, a to znači da bi ujedinjenje srpskog naroda bilo i duboko unutrašnje pitanje Srbije.

    Srpsko pitanje je, međutim, Novaković temeljno razmotrio, štaviše i zaokruženo formulisao u godinama aneksione krize 1908/9. godine, u vreme velikog šoka koji je srpski narod doživeo jednostranim pripajanjem Bosne i Hercegovine Habzburškoj monarhiji. Aneksija Bosne i Hercegovine je po njemu bila toliko opasan čin za Srbe u celini da mu se činilo da je nastala potreba da se pred Evropu iznese celo srpsko pitanje kako bi se pred svima obznanilo šta srpski narod hoće. To bi bio program za budućnost. Na nama je, rekao je Stojan Novaković pred poslanicima Narodne skupštine u januaru 1909. godine, da postavimo srpsko pitanje ostavljajući po strani svako uzdržavanje. Narod mora da ima program – i da s njim ide u budućnost.

    Suštinu onoga što je Stojan Novaković podrazumevao pod tim da se Evropi predoči srpsko pitanje činilo je to da se za delove srpskog naroda izvan Srbije zatraži zadovoljenje njihovih potreba za ekonomskim, političkim i kulturnim razvojem, uključujući i priznanje autonomije. Novaković je to učinio u više svojih tekstova, članaka, izjava, od kojih je neke objavio 1910. godine u knjizi Najnovija balkanska kriza i srpsko pitanje. Osnovna misao koju je zastupao naslanjala se na ideje koje je izrazio još devedesetih godina 19. veka, a to znači da se tako nešto mora zastupati bez obzira na političke prepreke ili državne granice postavljene između pojedinih skupina. Učinilo bi se to pomoću nauke, kulture, umetnosti, književnosti, dakle duhom, jezikom, jačanjem narodne svesti, kulturnim i prosvetnim radom. Koristila bi se mirna sredstva kojima čak ni državna vlast ne bi mogla praviti smetnje. „Ova bitka je teža nego ona oružjem, ali u njoj nema poraza, pobeda u njoj ne izostaje, i kad jednom dođe – ona je večita“, tvrdio je Novaković upozoravajući da se za to treba spremati još od malih nogu u kući, na ulici. Nije, međutim, isključivao ni oružani put, ali je mislio da je ovaj put pomoću knjige dužeg trajanja, jači i sigurniji. Možda je ipak delimično izmenio stav posle vojničkog uspeha Srbije u Prvom balkanskom ratu i zatim sjajnih pobeda srpske vojske 1914. godine nad austrougarskom silom, ocenivši tada da se u ratu za kratko vreme odigravaju veći preokreti nego u miru za jedan duži period.

    Verujući da će jednog dana biti zadovoljena istorijska prava srpskog naroda bez obzira na to da li će se to postići mirnim putem ili oružjem, Stojan Novaković ni kao naučnik ni kao političar nije skrivao želju da budućnost tog naroda bude sasvim usklađena s opštim tokovima evropskog razvoja. Čvrsto uveren da bi prošlost trebalo da bude pouka za budućnost, on je do kraja života ostao privržen ideji da srpski narod treba da sledi uzore razvijenih evropskih naroda, pa i onda kad srpsko pitanje bude rešeno. „Moramo gledati prošlost samo da uočimo pogreške i primere koje treba izbegavati. Moramo sledovati novoj svetlosti koju nam otvaraju novi vekovi i primeri velikih naroda i civilizacija. Jedino u tom pravcu je naše buduće spasenje“, napisao je Stojan Novaković 1913. godine u jednoj od svojih poslednjih rasprava.

    Slično stanovište izneo je i u raspravi Problem Yougoslav koju je napisao u februaru 1915. godine, samo nekoliko dana pre nego što je preminuo. Nije doživeo da je vidi objavljenu, koja se zaslugom njegovog sina Milete iste godine našla na stranicama pariskog časopisa Revue de Paris. U njoj je, međutim, srpsko pitanje smestio u jugoslovenske okvire s obzirom na njegovu uverenost u potrebu jugoslovenske uzajamnosti koja je poslednjih godina, dakle od aneksione krize, i uz jačanje osećanja sve veće ugroženosti Srba i Srbije od Austro-Ugarske, bila kod njega i te kako prisutna.