Pretraga

Srđan Veljović (1968) je fotograf i konceptualni dokumentarista. Završio je Elektrotehnički fakultet. Član ULUSa. U svom radu bavi se, po sopstvenom kazivanju, problemom identiteta i njegovog uspostavljanja kao polja konstituisanog izvana istražujući mesta prestupa granice koja ga definiše. Do sada je realizovao brojne samostalne izložbe i projekte od kojih izdvajamo one nastale poslednjih nekoliko godina: Devedesete/Кultivacija komodifikacija/Migracije, destinacije/Osamdesete/Zid, 30 godina/Višestrukost, samosvojnost/Higijena pročišćavanje/Priroda bez društva/Ogled o istoriji/Migracije, destinacije extended. Objavljivao je fotografije u štampi i elektronskim medijima: Danas, Feral Tribune, Peščanik, Komunalinks, Playboy, Vice, Haaretz, Dazed & Confused. Autor ili koautor je knjiga: „Devedesete“, 2020, „Petrovaradin, neobavezne refleksije o vremenu“, 2020, kao samostalno izdanje; „In Trance We Trust“, 2022, Arte Galerija. Voditelj je radionica fotografije od 2015. Urednik i sele

ktor galerije Artget za 2023.godinu.







Komleksan kreativni proces  počinje crtežom koji  je  konstruktivnim  duhom utemeljen  i od geometrijskih stilizovanih formi sazdan. U široke pasaže crteža utkivaju se dalje probrani  tonovi  zatamnjenog kolorita i stapaju u jedinstvenu  tihu melodiku, prefinjenog  zvuka. I  tu, u  plastičnom jeziku slike traži i nalazi trajnost, prisustvo  prošlosti u sadašnjosti. Ljupku naivnost i  dekorativnost  crpi iz tradicije folklorne umetnosti, pa podstaknut „Decembarcima“ integriše u tu viziju savremenu plastičnu korekciju, konstruktivni duh. Sve to oplemenjuje rafinmanom u  bojenom tonalitetu. U dragocenoj i metodičnoj kolorističkoj materjalizaciji  slike prepoznajemo iskustva starih majstora.







I dok u sagi o Savamali još uvek u prvom planu imamo zajednicu viđenu u srećnom usudu svojih združenih delatnosti i organskim vezama, predstavljenim u čistim tonovima boje i tektonici emanirajuće svetlosti bez senke, sa „Prirodom bez društvas“ prisustvujemo rastakanju svetlosnog bojenog spektra, umnožavanju treperavog fotona produžene ekspozicije koji je ukinuo obrise stvarima, izgonio ih iz perspektive i dodelio poseban status nestajućeg „lica“ (kulture/zajednice/društva ?) tu, odmah ispred nas. Poput gledaoca u polju impresionističke slike, koji nije više samo posmatrač, nego i agens slikovnog poretka u središtu centripetalnih sila, on ovde postaje zatočenik ogledanja u mreži brutalno prekinutih društvenih veza i jednoj uvek iznova započinjućoj sadašnjosti bez perspektive budućeg vremena.





Jelena Krivokapić, istoričar umetnosti (iz predgovora kataloga)