Pretraga

Srđan Veljović (1968) je fotograf i konceptualni dokumentarista. Završio je Elektrotehnički fakultet. Član ULUSa. U svom radu bavi se, po sopstvenom kazivanju, problemom identiteta i njegovog uspostavljanja kao polja konstituisanog izvana istražujući mesta prestupa granice koja ga definiše. Do sada je realizovao brojne samostalne izložbe i projekte od kojih izdvajamo one nastale poslednjih nekoliko godina: Devedesete/Кultivacija komodifikacija/Migracije, destinacije/Osamdesete/Zid, 30 godina/Višestrukost, samosvojnost/Higijena pročišćavanje/Priroda bez društva/Ogled o istoriji/Migracije, destinacije extended. Objavljivao je fotografije u štampi i elektronskim medijima: Danas, Feral Tribune, Peščanik, Komunalinks, Playboy, Vice, Haaretz, Dazed & Confused. Autor ili koautor je knjiga: „Devedesete“, 2020, „Petrovaradin, neobavezne refleksije o vremenu“, 2020, kao samostalno izdanje; „In Trance We Trust“, 2022, Arte Galerija. Voditelj je radionica fotografije od 2015. Urednik i selektor galerije Artget za 2023.godinu.

Osvajanje urbanog predela ne prestaje da zaokuplja pažnju ovog umetnika kao prostorni fenomen jedne uvek iznova elaborirane zajednice i njenih rituala na delu. U njegovom središtu je i dalje sam čovek, ali ovog puta kao individua iskorenjena iz svog društvenog habitata, po sopstvenoj volji ili nuždi, univerzalni nomad i društveno biće „manjinske zajednice“ u potrazi za autentičnim paritetom bratstva i bliskosti, empatije i ljubavi. Ova eluzivna individua tematizovana je u brojnim Veljovićevim ciklusima u svojoj emanirajućoj otvorenosti prema spolja, u svojoj instinktivnoj interakciji sa grupom smeštenom u jasnim planovima perspektive i kroz pažljivo sekvencirane kompozicione odnose, fotografskim kadrom koji je interpretacijom svih tragova materijalne istorije i akcijama njenih protagonista, koliko god oni efemerni bili, dodelio gotovo herojski status.

I dok u sagi o Savamali još uvek u prvom planu imamo zajednicu viđenu u srećnom usudu svojih združenih delatnosti i organskim vezama, predstavljenim u čistim tonovima boje i tektonici emanirajuće svetlosti bez senke, sa „Prirodom bez društvas“ prisustvujemo rastakanju svetlosnog bojenog spektra, umnožavanju treperavog fotona produžene ekspozicije koji je ukinuo obrise stvarima, izgonio ih iz perspektive i dodelio poseban status nestajućeg „lica“ (kulture/zajednice/društva ?) tu, odmah ispred nas. Poput gledaoca u polju impresionističke slike, koji nije više samo posmatrač, nego i agens slikovnog poretka u središtu centripetalnih sila, on ovde postaje zatočenik ogledanja u mreži brutalno prekinutih društvenih veza i jednoj uvek iznova započinjućoj sadašnjosti bez perspektive budućeg vremena.





Jelena Krivokapić, istoričar umetnosti (iz predgovora kataloga)