Pretraga

Radovi Saše Marjanovića nesumnjivo asociraju na medij fotografije i filma. Na slikama, a naročito na crtežima umetnika, otkriva se neobična analogija sa unutarnjim pejzažima snolikih filmskih autora kakvi su Bergman, Tarkovski, Sokurov, Hideo Nakata ili Mihael Haneke... (...) Postoji još jedan lajt-motiv koji se savršeno spaja i dopunjuje sa snolikošću ovih likovnih prizora: to je sveprisutna figura deteta i tema detinjstva na njima. Prizori detinjstva uvek su propušteni kroz prizmu nečijeg sećanja, često i kroz senovitost potisnutih fantazama, strepnji i frustracija. 

(...) Ciklus crteža „Bazen“ možda je i najreprezentativniji za ovakvo viđenje dosadašnjeg Marjanovićevog opusa. Na svima njima predstavljen je dečak u predadolescentskom dobu, usamljen, na ivici nekog, verovatno gradskog bazena. Taj dečak na pragu sazrevanja, napušten i sam sa teretom teskobnog i mutnog u sebi i oko sebe. 

(...) Veza sa filmofilskim, posebno sa kinotečkim iskustvom, značajna je i u ciklusu slika rađenih posebnom tehnikom ulja na platnu. Svi radovi su istog formata (25x25 cm) i predstavljaju portrete dece različitog uzrasta. Grebanjem po lazurnoj površini dobijene su slike koje najviše asociraju na oštećene fotografije, ili na bioskopsku projekciju sa trake oštećene „kracerima“.

Zasebnu celinu na izložbi čine i slike pod nazivom „Identitet“ i „Autoritet“, i zanimljivo je da obe imaju svog dvojnika, svoju senku u vidu crteža istovetne sadržine. I crtež i slika u ovom slučaju problematizuju otvorenost i neizvesnost budućnosti; oni nagoveštavaju ključno pitanje: kakav će zreli oblik poprimiti prikazana „larva“ dečaka i dečaštva? „Identitet“ i „Autoritet“ nagone nas da jasnije sagledamo preteću utvaru odraslog koja se, pod pritiskom društva i sistema, nadnela nad svetom detinjstva.

Osam slika, izloženih u galeriji Dar mar, rađenih uljem na pleksiglasu, ističu promenu, traganje i eksperiment kao presudne poticaje u stvaralaštvu Saše Marjanovića. (...) Primetićemo da zbog grebanja pleksiglasa, u slikama u boji spoljašnje svetlo, prirodno ili veštačko, daje konačnu i zauvek protejsku formu ovim radovima – tako da ih uvek doživljavamo drugačije, zavisno od ugla posmatranja i svetla koje na njih pada. I kao što se filmska projekcija, koja sadrži 24 sličice u sekundi, temelji na tromosti ljudskog oka, tako se i ovde utisak slike gradi na optičkoj varci i na nesavršenosti našeg čula vida da tu iluziju uoči.

Iz teksta kataloga autora Srđana Vučinića