Pretraga

Koncept izlaganja Selmana Trtovca u formi PowerPoint prezentacije je ilustracija metaforičnog umetničkog putovanja, povezanog sa biografskim podacima, i angedotama koje ilustruju iskustvo traganja za "umetničkom istinom", kako sam autor voli da kaže. U prilogu je i tekst autora sa naslovom Umetnička istina. Ciklus razgovora organizuju Vladeta Stojić, višemedijski umetnik, Sekcija proširenih medija, ULUS i Stevan Vuković, urednik Filmforuma SKC.

UMETNIČKA STRATEGIJA

Selman Trtovac



Kada bi me neko pitao da u jednoj rečenici kažem šta je umetnost, verovatno bih mu odgovorio da je umetnost traganje za istinom. Sledeće pitanje koje se nameće je, šta je istina, odnosno šta je umetnička istina?



Priroda umetnosti, po mom mišljenju, leži u tome što se ona može definisati na beskrajno mnogo načina, i svaka definicija je dobra ako dovodi do spoznaje. Istovremeno svaka definicija umetnosti, a time i spoznaje istine, bez obzira kako mudra ona bila, ima nedostatke i ne obuhvata baš u potpunosti prirodu umetnosti, odnosno istine. Zato je umetnost, za mene, pre proces, putovanje, uvek pojedinačno, nego što je zaključak. Nakon mnogih godina bavljenja umetnosću, jedino što sa sigurnosću mogu da kažem jeste da nema recepta, nema pravila, nema ničeg opipljivog za šta bi se čovek mogao uhvatiti na putu umetnosti.



Kako onda stići do istine u umetnosti? Odgovor na to pitanje upućuje na razmatranje pojma umetnička strategija, a strategija predstavlja posebnu ličnu misaonu konstrukciju i plan kako da se do istine dođe. Nije dovoljno biti zanatski vešt, niti raditi samo iz „stomaka“, stihijski; neophodno je dakle osmisliti sopstvenu umetničku strategiju! Umetnička strategija bi morala, pre svega, biti okrenuta ka istraživanju nepoznatog, novog u umetnosti. Umetnička istina je u svakoj epohi bila nepoznata zemlja, pa tako i u našem vremenu taj nepoznati misaoni prostor se mora otkriti.



Principi po kojima realnost i metarealnost postoje su predmet mog umetničkog interesovanja. Zanima me dalje šta su moje predrasude, projekcije mojih želja i predrasuda, a šta kvalitativno novo mišljenje, zanima me kako da prevaziđem sopstvena ograničenja. Zanimaju me odnosi i osećanja. Da bih to uspeo, ja verujem da moram da razvijem posebnu vrstu volje. Iz takvog shvatanja sveta i umetnosti pokušavam dalje da razvijem likovni jezik, jednostavan i razumljiv, ali ne banalan. Idealno bi bilo, kada bi moji crteži na primer, bili poput znakova. Crtanje uzimam kao dobar primer, jer je ono u jednom trenutku života za mene postalo sve! Svaki pokret, svaku aktivnost razumem kao jednu vrstu komponovanja, odnosno kao vrstu crtanja. Mi stalno, odredjene predmete, ali i odnose, zapažanje, volju, maštu, intuiciju, logiku, osećanja, znanja i veštine dovodimo u odredjene odnose sa svetom oko nas. Mi stalno crtamo! Uprkos tome što nam je vreme postmoderne donelo svest o tome da ne postoji monopol na istinu, bitno je reći da istina u umetnosti, ipak, nije relativna. Pravila i principe po kojima delujemo definišemo sami, jer danas ne moramo biti ovisni o nekoj verskoj, političkoj ili ideološkoj dogmi. Vrline koje poznajemo oduvek, a koje su se vremenom potvrdile i postale svevažeće: humanost, blagostanje, altruizam, ljubav, saosećajnost itd. ne mogu prestati da važe u materijalističkom svetu krajnje eksploatacije. Zato je u umetnosti pitanje iskrenosti, etičnosti i autentičnosti ostalo važno pitanje, i to uprkos postmodernim praksama recikliranja ideja i formi. To pitanje vezano je za smisao i svrhu našeg umetničkog postojanja i ključni je element u definisanju umetničke strategije.



Na kraju, kao odgovor na pitanje šta je istina u umetnosti, ja bih morao reći da ne znam, ali verujem da znam kako da do nje dođem.