Umetnik

Prati umetnika

Pretraga

Rođena bez razloga - Milica Rakić

U periodu od 1. - 19. novembra, 2011. godine u Galeriji SULUJ, Terazije 26/ll, Beograd, održaće se samostalna izložba autorke, Milice Rakić, pod nazivom, "Rođena bez razloga".

 


Interni monolog u ličnom susretu sa heroinama


Kako u ličnom, tako i u kolektivnom pamćenju svesno (ili nesvesno) biramo šta ćemo pamtiti a šta zaboraviti. Umetnica Milica Rakić se u svojim radovima bavi obnavljanjem sećanja boreći se upravo protiv selektivnog sećanja. Dijalog sa prošlošću nikada ne prestaje, istorija se prekraja i piše nanovo, novi heroji, novi branitelji su u modi... Među njima nema heroina, iako se u današnjem novogovoru po važećem pravopisu na zanimanja i titule u ženskom rodu uredno dodaju sufiksi –kinja/-ica/-ka kako bi se uklopili u projektovanu sliku proevropskog društva. Gotovo amblematske fotografije narodnih heroina nisu poznate novim generacijama „fitnes“ ideologije jer žena ponovo postaje samo lep prizor za muške oči, roba koju treba što bolje prodati (udati). Retradicionalizacijom društva posle ratova 90-ih i povratkom na duboko patrijarhalni model, danas više od šest decenija od dobijanja prava glasa, ponovo se borimo za društvo jednakih mogućnosti pod okriljem evropskih vrednosti i standarda. Nisu li to univerzalne vrednosti koje su naše pretkinje već postigle i zašto se stidimo sopstvene antifašističke tradicije odbacujući je kao neželjeno nasleđe?


Izložba „Rođena bez razloga“ preispituje odnos prema recentnoj prošlosti koja se ne sme izbrisati. Socijalističko društvo je osiguravalo jednakost kao jedan od centralnih principa, makar na nivou teorije i deklarativnih proklamacija. Promovisana je nova žena koja bi trebalo da odbaci sve “staro” i preobrazi  se u samostalnu i samosvesnu osobu. Žensko telo i način njegovog predstavljanja uvek su potvrda poretka pa nije slučajno što u prvim posleratnim godinama socijalistička država promoviše ženu novog tipa, u ratu partizanku, a u miru aktivistkinju, snažnu i mišićavu udarnicu bez odlika ženstvenosti koja je osuđivana kao malograđanska i buržoaska. Uplivom masovne kulture i potrošačkog društva, tokom pedesetih i šezdesetih godina, udarnice i heroine rata i rada gotovo neopaženo silaze sa javne scene, ostavljajući mesta za novu idealizovanu sliku stvarnosti i porodične sreće sa novim i sve dostupnijim kozmetičkim proizvodima i kućnim aparatima koji ženu učvršćuju u njenim tradicionalnim rodnim ulogama. Ikonična slika partizanke, ratnice u uniformi, plašila je i same kreatore emancipatorskih ideja, njihove dojučerašnje saborce. Jer kao što kaže Svetlana Slapšak „žena sa oružjem sama bira...“*


Da li potiskivanjem, brisanjem, nekritičkim postupcima prema decenijama druge polovine 20. veka možemo očekivati da nam, već sutra, “istorija” ponovo eksplodira u lice? Na to nas svojim radovima upozorava Milica Rakić uvlačeći nas u kritički dijalog provokativnim porukama – preuzetim i prilagođenim citatima iz različitih izvora – pisanim savremenim jezikom. Poigrava se rečima, preplitanjem privatnog sa javnim i političkim, prošlost prevodi u sadašnjost na svoj specifičan način, uz obaveznu dozu humora, kritički promišljajući trenutnu sliku društva. Radovi se sastoje iz statičnih ili pokretnih fotografija pronađenih na internetu i filozofskih, vanvremenskih, često ironičnih i uvek višeznačnih misli koje postavlja u korelaciju sa istorijom i sećanjem, pre svega kolektivnim sećanjem. Spajajući naizgled nespojivo Milica Rakić stvara veze između fotografija i poruka koje uz njih ispisuje i one poprimaju novo značenje jer pamćenje je ono kojem je neophodan narativ da bi se obnavljalo.


Ana Panić,  istoričarka umetnosti


 

Datum objavljivanja: 24.10.2011.