Pretraga

Radovi Radmila Gajića izvedeni su primenom tehnike kolaža, koja je autoru primarni umetnički izazov. Posvećujući svoja likovna ispitivanja načinu izvođenja, Gajić svoje kompozicije kolažno zasniva na istraživanjima valerskih odnosa boja, dobijenih isecanjem komadića ilustacija iz novinskih časopisa. Izdvajajući kolorističke tonske motive iz konteksta u kojem ih je pronašao (digitalna štampana reprodukcija), koje, zatim, valerski kombinuje stvarajući realno prepoznatljive kompozicije, Radmilo Gajić kreira kolaže kojima predstavlja tradicionalne umetničke teme i motive, kao što su: mrtva priroda, pejzaži, vedute grada, seoski predeli, marine, animalistički motivi, figuralne predstave.

Rekombinovanjem fragmenta novinske fotografije, autor likovno modeluje svoje kompozicije zasnovane na odnosima bojenih tonova. Prikazujući postepene prelaze između svetlih (toplih) i tamnih (hladnih) masa, kao i kontraste dobijene isključivo valerskom gradacijom, Gajić upotrebljava valerske/tonske ''sudare'', bez direktne upotrebe belih i crnih površina (chiaroscuro).

Poznati primeri likovne upotrebe valerskih razlika, prikazanih sa izvanrednom suptilnošću, nalaze se u ostacima ranohrišćanskih mozaika iz Rima i Napulja, na freskama Pjera dela Frančeske (Piero della Francesca) i Rafaela (Raffaello), u slikama Nikole Pusena (Nisolas Poussin), Vermera (Johanes Vermer), Šardena (Jean Baptiste Siméon Chardin), Koroa (Jean-Baptiste Camille Corot), Pola Sezana (Paul Cézanne)...

Slike Koroa su karakterističan primer umetnosti zasnovane na valerskim razlikama, čiji se principi mogu osetiti i u Gajićevim kolažima. Koro uočava najsuptilnije razlike tonova i njima obogaćuje svoj predeo... Slika je obično podeljena na dve valerske mase: zemlju i nebo. U okviru zemlje nalaze se razne diferencijacije valera koje predstavljaju celinu za sebe i ne ponavljaju se u gornjoj zoni neba. Isto tako razlike u gornjoj zoni predstavljaju jednu celinu za sebe koja se ne ponavlja u donjem delu slike. Ovakvo shvatanje valera omogućilo je stilu Koroa čvrstinu i konstruktivnost koja je tek u novije vreme bila zapažena i priznata.

Stvaralaštvo Radmila Gajića blisko je i slikarstvu Pola Sezana, koji je na boji i čvrstoj kompozicionoj strukturi uspeo da, krajem 19. veka, sagradi novu koncepciju slikarstva, zasnovanog na koloritu i konstrukciji. Utisak dubine ne stvaraju široki planovi koji istupaju i ustupaju zahvaljujući svojoj obojenosti, već mikro planovi poteza… Prostranstvo slike nije više podređivano slici predmeta, već treperavom kretanju toplih i hladnih tonova boje, što je pružalo utisak žive površine na kojoj su dubina i ravne površine neprestano menjale mesta.

Stoga, kolažno-valersko ''građenje'' kompozicije na kome Gajić zasniva svoje stvaralaštvo, svrstava ovog autora u umetnika-istraživača, koji polazeći od dostignuća slikara prošlosti (kao što su Koro i Sezan), ispituje nove načine umetničkog izražavanja. Bazirano na slikarskim principima kolorističkog modelovanja, kolažno kombinovanje fragmenata digitalnih novinskih  reprodukcija, predstavlja kreativan odgovor Radmila Gajića na globalnu digitalizaciju i tabloidizaciju stvarnosti u kojoj živimo.



   



dr Olivera Erić, istoričar umetnosti

kustos Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu