Pretraga

učesnici: moderator Ivana Markez Filipović (urednica programa), Slobodan Mijušković (istoričar umetnosti), Dragan Jovanović (filozof) i autor



 



 



DELOVI RAZGOVORA IZMEĐU SLOBODANA MIJUŠKOVIĆA I SAŠE PANČIĆA



Iz knjige „Saša Pančić, radovi 2002–2017”



Izdavač: „New Moment”, Beograd



 



S. Mijušković: Nakon što je u prvim decenijama prošlog veka tema apstrakcije i bespredmetnosti bila u središtu interesa jezičkih eksperimentacija i teorijskih debata najistaknutijih pionira modernizma i avangarde Kandinskog (Василий Васильевич Кандинский), Maljeviča (Казими́р Севери́нович Мале́вич), Mondriana (Pieter Cornelis Mondriaan)..., kasnije je, i pored pojedinih potonjih važnih obnova i aktuelizacija, prestala da bude problemsko jezgro oko kojeg se grade ključni umetnički stavovi i pozicije. I u slikarstvu i skulpturi apstrakcija je postala jedan od standardnih jezičkih idioma na „meniju” savremene umetnosti. Pa ipak, izbor u tom smislu ni danas, rekao bih, ne mora biti bez određenog značaja, posebno kada se apstrakcija ne poima rigidno stilistički, striktno unutar limita formalno-oblikovnih kategorija ili pojednostavljeno shvaćenog pojma reprezentacije. Tada taj izbor, s jedne strane, obavezuje u smislu konzistencije medijskog mišljenja, a s druge, može biti indikacija zauzimanja izvesnih stavova šireg značenja, posebno u odnosu na pitanje prirode, smisla i funkcije umetnosti. Pri tom, imam u vidu da je istorijska debata o temi „apstraktno ili konkretno/realno” dobila dodatnu produktivnu dimenziju kada je reč o (apstraktnoj) skulpturi, dakle, mediju s bitno drugačijim svojstvima od slikarstva. Da li tvoj konstantni rad u jezičkim terminima apstrakcije ima neko posebno značenje?



S. Pančić: Jezik apstrakcije danas ima izmenjen status i smisao, njegov sadržaj se samo delimično oslanja na avangardno nasleđe i istorijsku modernu, dok svoje značenje u većoj meri temelji na ponovnom preispitivanju elemenata stvarnosti, a posebno na odnosu prema linearnom konceptu vremena. Za mene taj jezik ima prirodu konkretnog govora, on je svest s osećanjem prema različitim dimenzijama i interakcijama između spoljnog i unutrašnjeg, fizičkog i psihičkog, istorijskog i nadistorijskog.



Stoga ne znam koliko bih svoje radove nazvao skulpturama, to su pre svega dinamički objekti, nastali u prelazima, mešanju i tenziji, uvek spremni da hologramski iskoče ili se vrate u iniciranu ravan. Brojne su i složene uzročne veze između simboličkog sadržaja površine i njene prostorne materijalizacije. Rekao bih da tu apstraktni izraz predstavlja ključ za ulazak u različite vremenske i prostorne odrednice, ali s jednom bitnom naznakom – da on nije izvor utilitarnog znanja niti posebne kulturne nadmoći. Jezik apstrakcije ne određuje epohu i nije stil, on nije zarobljen u vremenu i u svojoj elementarnosti istovremeno pripada izrazu Hopi Indijanaca i Rodčenka, Ričarda Sere (Richard Serra) i Brankušija (Constantin Brâncuşi), Čilide (Eduardo Chillida), isto koliko pripada i izrazu narodnih graditelja. Zato ga lako prepoznajemo kao sopstveni unutrašnji ritam, simetriju i harmoniju.



Saša Pančić rođen je u Mostaru 1965. godine. Diplomirao je na Fakultetu likovne umetnosti (odsek za slikarstvo) u Beogradu 1989. godine, gde je i magistrirao, na odseku za crtež, 1992. godine. Status samostalnog umetnika stekao je 1988. godine. Član ULUS-a je od 1992, a predsednik udruženja bio je od 2007. do 2010. godine.



 



 



Samostalne izložbe:



 



2016. Galerija „Zuccato”, Poreč, Hrvatska / Galerija „Beograd”, Beograd, Srbija



2015. Kulturni centar, Svilajnac, Srbija / Gradska galerija, Varna, Bugarska



2014. Savremena galerija, Pančevo, Srbija (s Draganom Lubardom i Mihajlom Gerunom)



2011. Galerija „Haos”, Beograd, Srbija / Galerija „Rakursi”, Sofija, Bugarska (sa Stefanom Boshkovim)



2010. Muzej „Georgi Velčev”, Varna / Galerija „1908”, Sofija, Bugarska / Gradska galerija, Grožnjan, Hrvatska



2008. Galerija UKA, Varna, Bugarska / Galerija „Arte”, Beograd, Srbija



2007. Galerija „O3on”, Beograd, Srbija



2006. Galerija Kulturnog centra Beograda, Srbija



2005. Galerija, Kulturni centar, Novi Sad, Srbija



2004. Galerija, Kulturni centar, Čačak / Galerija savremene umetnosti, Niš, Srbija



2002. Galerija, Kulturni centar, Bar, Crna Gora / Galerija „Zvono”, Beograd, Srbija



1998. Galerija „Zvono”, Beograd / Galerija, Kulturni centar, Novi Sad, Srbija



1994. Galerija Doma omladine Beograda, Beograd, Srbija



1993. Galerija, Kulturni centar, Kotor, Crna Gora



1992. Galerija „Kolarac”, Beograd, Srbija



 



 



Radovi u javnim kolekcijama:



 



Kolekcija „Wienere”, Beograd, Srbija / Kolekcija „Telenor”, Beograd, Srbija / Kolekcija „Luciano Benetton”, Italija / Kolekcija Gradske galerije, Grožnjan, Hrvatska / Kolekcija Galerije „Zuccato”, Poreč, Hrvatska / Kolekcija Galerije „New Moment”, Beograd, Srbija / Kolekcija „Arte galerije”, Beograd, Srbija / Kolekcija Kulturnog centra Paraćin, Srbija / Kolekcija Galerije savremene umetnosti Niš, Srbija / Kolekcija Galerije „Thalberg”, Cirih, Švajcarska / Kolekcija Galerije „Lamusee”, Tokio