Pretraga

Jezgro najnovije izložbe radova  Rajka Popivode (1953)  čini sedam skulptura identičnih dimenzija od klirita i mesinga postavljenih u nizu kroz centralni prostor galerije, i kao uvod - jedna sedeća gipsana figura Mislioca nastala tokom autorove završne godine studija, sada izložena sa tragovima erozije nastalih vremenom, ali i sa naknadnim intervencijama. Druga celina sastoji se od zidnih reljefa  kreiranih tokom procesa rada na skulpturama, a koje autor naziva ,,crtežima u materijalu”. Tema sedam smrtnih grehova, često i u  kontinuitetu  eksploatisana od srednjevekovne plastike sve do  savremene umetničke prakse, u ovom slučaju ne pripada religioznom diskursu, niti aludira na pokušaj etičke standardizacije u savremenom  dobu. U ključu svojih prethodnih istraživanja  Popivoda u strukture kaveza zatvara forme izvedene kombinovanjem različitih materijala,  ali one  više nisu ni organske, ni antropomorfne, niti značenjski pripadaju repertoaru intimnog ili autorefleksivnog. Autorove preokupacije se sada kreću ka sferi humanog delovanja i samospoznaje, a inicirane su zapitanošću da li živimo trenutak u kome se  gordost, pohlepa, lenjost, zavist, bes, proždrljivost i blud afirmišu kao primer opšteprihvaćenog  i očekivanog ponašanja.

                                               

    



Noseći jezički kodovi postavke, već formulisani u ranijem opusu Rajka Popivode, ovde stiču i nove elemente. U Popivodinom skulptorskom radu, gde se on slobodno kreće u širokom polju između figurativnog, asocijativnog i apstraktnog, neretko reciklirajući i rekontekstualizujući vlastita dela, elementi koji se često ponavljaju jesu: kavez, lavirint, šiljci, rukohvati, „pakovanja“, takođe zastupljeni i u postavci „Sedam smrtnih grehova i senke“. Skupture, objedinjene sa postamentima, i zidni reljef, izrađeni su u materijalima svojstvenim za Popivodino stvaralaštvo: kliritu, poliesteru, mesingu, gvožđu. Kao izvanredan poznavalac materijala, on se poigrava njihovim svojstvima, uspostavljajući neočekivane odnose punog/praznog, vidljivog/nevidljivog, transparentnog/mutnog, bojenog/prozirnog, tamnog/svetlog. Prvi put, on ovde u svoj likovni vokabular uvodi i jedan netipičan skulptorski elemenat – senku, kao i  LED svetla, a svojstvu prozirnosti dodeljuje noseću ulogu.

 

U sklopu postavke „Sedam smrtnih grehova i senka“ Popivoda se bavi sudbinom čoveka u epohi nadziranja i kontrole, koju karakteriše visoka transparentnost ljudskih života, zatim, sasvim stešnjen, klaustrofobičan prostor slobode, kao i nove metode dresure u domenu tzv. „ljudskih resursa“. Sofisticiranim vizuelnim jezikom i postupcima, oslonjen na priču o sedam smrtnih grehova, on ovde lucidno mapira nezaustavljiv maligni proces erozije i nagrizanja svega humanog u savremenom svetu. 



Danijela Purešević, istoričar umetnosti (iz predgovora kataloga)