Pretraga

Rajko Karišić rođen  je 1952. godine u Bačkom Dobrom Polju, opština Vrbas. Završio gimnaziju  „Žarko Zrenjanin“ u Vrbasu. Diplomirao na Mašinskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Fotografijom počeo da se bavi u Foto kino klubu „Mašinac“ na Mašinskom fakultetu u Novom Sadu od aprila 1973. godine.  Do sada imao preko 70 samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Nosilac je visokog zvanja Kandidat majstor fotografije Foto saveza SCG.



U Galeriji `73 predstaviće se izložbom fotografija pod nazivom „Šapat kolja“. O značaju ovakvih izložbi i  Karišićevom radu, u tekstu u katalogu izložbe pisao je Dušan Milovanović koji je, između ostalog, istakao:



"...Na takve ograde, obično na istočnom uglu postavlja se venac đurdevdanski i ivanjski, rukohvat prve raži ili stručak veselog zanovetka – tajni znak da neko za nekim žudi. Nađe se, ponekad i cvetić nezaboravka, tajna šifra večitog zaveta. Zna, bogami da se zatekne i crveni končić, da sveže onog iza plota. Ponekad na njemu osvane i čitav venac – spletena devojačka čežnja za naročitim đuvegijom. O lepote, kad se preko dva direka na kapiji spoji cvetna duga – mladin ili mladoženjin svadbarski venac ispod koga, kada prođu – biće vazda srećni, i zauvek promenjeni.

Ili, tugo, kad na plotu osvane – kita smilja za onog ko je u bolesti, nesrećom kakvom, uvek u nevreme s ratom otišao.

    Uostalom, kad gledate dve devojke dok se srdačno i tajanstveno razgovaraju preko plota, dve komšinice u najlepšem dobu, dve starice što se za kočeve pridržavaju i satima o nečemu raspredaju – ne učini li vam se da i sam plot, kao volšebno treće lice, u tome učestvuje. Samo što ga mi sa daljine – ne možemo čuti baš  razgovetno. U naročite vrste spadaju i prekoplotni ašik razgovori mlađarije. A postoje i osobiti muškarci koji se preko ograde dugo razgovaraju i divane oko samo njima znanih stvari. Pa ako se, kojim slučajem na bilo koji par, iznenada, osvrnete i kroz stisnute kapke pogledate - primetićete neko naročito titranje svetla i nešto nalik vilinskoj prašini što ih obasipa.

Baš takvom, plemenitom, vilinskom soju pripada i pomenutom, nemuštom jeziku vičan jeste naš vrli svetlopisac,  umetnik i gospodin Rajko Karišić. Rodom iz bogate i snene bačke ravnice, dinarac genetikom i građanin sveta. Između ostalog, usudom priveden u dragačevsko pobrđe da dušu nahrani, i jedan njen deo zauvek ostavi u Starom selu u Sirogojnu. Ovome, herojskom mestu po mnogo čemu, sopstvenim trudom podigao je velelepni spomenik – monografiju svetlopisnu, delo kome će se diviti i u budućnosti. U slavu i radi zahvalnosti Tvorcu za mnoge talente od Njega dobijene - činio je i čini sve, e ne bi li ulog neizmerni namirio i opravdao. I vraća i te kako, na radost mnogih, a zavidljivcima i baksuzima ostaje njihov usud zlobni i jalova patnja! Opsesivno vredan i duhom znatiželjan neprestano istražuje i gradi nove knjige i izložbe, pa tako i nama grešnima, ničim zaslužnima, malo – malo, priredi duhovnu trpezu dostojnu samo blagoslovenih. Može li kogod pobrojati sve uspele kadrove i iz njih proistekle izložbe, publikacije razne, ozbiljne priloge, reportaže... i posledično – nagrade. Ali čini se da to nikako nije cilj usuda. Njegov put je traganje po mestima nepristupačnim, zaboravljenim, na prvi pogled sasvim običnim, pored kojih ste, samo Bog sveti zna koliko puta, prošli i očešali se, a tek kada ih Karišić uslika – pitate se – pa gde su vam oči bile do sada. Tako je bilo sa uprizorenjima i atmosferama Starog sela, zauvek sačuvanom osobitom toplinom eksterijera toga svojevrsnog etno sela. Uz njih se, kao osobita glazura neponovljive poslastice slaže i - naročito pastelno nijansiranje enterijera ovih dragocenih domova. I dok posmatram, po ko zna koji put te neverovatne fotografije, jedino mogu da zaključim da je autor tako visok rezultat postigao samo zahvaljujući investiranju dela sopstvene duše u ta dela. Kao da je tim kućama, dvorištima i osobito predmetima pokućstva udahnuo novi život. Jer, svako može da ima aparat i mnogi ga imaju; bezbroj njih je snimalo u ovom dragocenom i svojevrsnom živom muzeju, ali niko nije dobio taj rezultat. Slično je i sa portretima, malim monografijama znamenitih crkava i manastira, velikim monografijama velikih slikara, katalozima – hronikama mnogih slikarskih kolonija, tematskim ansamblima prirode, zdanja, gradova, putovanja... Polazi mu od ruke sve čega se prihvati, jer pristupa svemu blagorodno ali i strasno, duboko poštujući materiju ispred kamere, bilo da je ona živa ili neživa. 

U njegovom delima, pažljivi ali i iskusni istraživač otkriće, uz mnoge vrline još i osnove vrednosti i najviše kategorije koje sadrži umetnička, plemenita intuicija. Ukratko: traganje za istinom, duboko poštovanje pravde, ljubav za svet i sve u njemu, uz neprestano i ostrašćeno otkrivanje njegovih lepota i dobrota, na svakom i vrlo često na sasvim – neočekivanim mestima.

Opletenom kolju Starog sela vratio se Rajko Karišić, sa proširenom ambicijom da dublje istraži očigledna i prikrivena značenja ovih svedoka vremena, običaja i naravi onih koji su ih gradili ili se oko njih saplitali. Tema varira od pojedinačnih primeraka, preko parova, tri u zanimljivim međuodnosima do više njih, kada autor ansamble tretira ucelo. Kadrovi, favoriti, za ovog koji piše jesu oni gde su predstavljeni ugaoni kočevi – direci – upretnici, koji su puni oslonac čitavom platnu plota. Oni su stameni i nekako sami, njih povija snažno obuhvata i povratno grli sledeće, u nizu, kolje; oni su predvodnici uparađene vrste; njihova naročita sudbina jeste da budu alfa ali i omega, smislenih i svrsishodnih nizova.“ 

        

Iz predgovora  Dušan Milovanović





Izložba će biti otvorena do 08. avgusta 2017. godine.