Pretraga

Mario Điković slikar–grafičar



Član ULUS-a i Kluba veterana ULUS-a.



Rođen 26. decembra 1942. godine u Palači kod Osijeka (Republika Hrvatska). Akademiju za likovne umetnosti završio 1969. u klasi prof. LJubice Sokić na slikarskom odseku, a postdiplomske studije grafike 1973. godine u klasi prof. Boška Karanovića i prof. Marka Krsmanovića. „Cake“ učio od Milorada Jankovića – Doce.



Za 50 godina umetničkog rada, priredio 24 samostalne izložbe slika i grafika. Učestvovao na 300 grupnih izložbi sa slikama, kolažima, grafikama i crtežima. Za košarkaški klub FMP realizovao dve skulpture većih dimenzija: „Košarkašku loptu“ i „Mladog košarkaša“, sa loptom u akciji, visine 2,40 m. Bavi se umetničkom i dokumentarnom fotografijom.



Do penzionisanja, u statusu istaknutog umetnika, stvarao i izlagao kao samostalni umetnik. Studijska putovanja: Italija i Mađarska. Tokom 2008. godine koristio rezidencijalni boravak u Parizu. Korisnik Fonda mladih umetnika od 1974. do 1978. godine.



Važnije samostalne izložbe: Galerija „Grafički kolektiv“ (Beograd), Mali salon (Mostar), Kolarac (Beograd), Galerija „Zodijak“ (Osijek), Salon muzeja savremene umetnosti (Beograd), Dom omladine (Beograd), Galerija „Stara kapetanija“ (Zemun), Galerija ULUS-a (Beograd), Galerija Narodnog muzeja Vranje, Centar za kulturu Smederevo,  Galerija Fakulteta likovnih umetnosti (Beograd). Učesnik mnogih značajnih likovnih kolonija.



Pored ostalih, radovi se nalaze u Narodnom muzeju, Muzeju savremene umetnosti i u zbirci Grafičkog kolektiva u Beogradu.



Nagrade:

1964 – Godišnja nagrada za crteže studije na kursu škole crtanja i vajanja u Šumatovačkoj

1972 – Otkupna nagrada Doma omladine na XIII Oktobarskom salonu

1973 – „Zlatna igla“ ULUS-a

1986 – Nagrada SIZ-a Srbije za izložbu u salonu Muzeja savremene umetnosti 1985 – Beograd

1986 – Nagrada društva likovnih i primenjenih umetnika Zemuna

1990 – Druga nagrada za crtež XII izložbi crteža Beograd 90

2006 – Nagrada likovne kolonije „Borkovac“ – Ruma

2007 – Dobitnik monografije ULUS-a na Jesenjoj izložbi (izlagao na više od 250 grupnih izložbi)



SLOJEVITA ZNAČENJA



Veći deo opusa Maria Đikovića dobro je poznat. Znamo ga po radovima, što ih pokazuje na samostalnim izložbama te brojnim grupnim smotrama na kojima zadobija zapaženo mesto. Neopravdano je  ostao, manje znan segment, što se odnosi na nešto ranija ostvarenja, tačnije na skup radova, nastalih tokom kratkog razdoblja, ograničenog na 1979. godinu.



Tada se, sticajem životnih okolnosti, prihvatio lakših materijala: papira, gvaša i akvarela. Okrenut  sebi, u tom kontekstu su nastale osobene, bez sumnje, retko uspele,  krajnje maštovite opservacije, istekle iz  njegovog unutrašnjeg sveta. To se zapaža u sledu tematskih, veoma složenih krugova u kojima se teško razaznaju jasna uporišta, budući, da se slikanom površinom prostiru spontane, neobavezne, namerno nedorečene i nedovršene slučajnosti, upriličene umetnikovim htenjem.  NJihov kontekst je sveden na aspekt likovne afirmacije u kojoj se okončava, u pravom smislu reči, fantazmagorija Maria Đikovića.  



Kako bilo, tek, osnovni motivi tadašnjih radova su bila raznolika figuralna obličja, ostvarena neposrednim učinkom, bez volje da se primaknu prepoznatljivoj optici ili osvetle pouzdanim anatomskim skladom. LJudske prilike su negde jasno naznačene, a onda su, tokom daljeg postupka, razobličene i pretvorene u nešto drugo, čime se gubi trag realnom uporištu.



Figure se prostiru tokovima neodoljivih kretnji. Uvek su u letu i komešanju, nikad dovoljno izvesnom i konačnom. Kod njih nema prostorne ni vremenske osame, jer se slobodno sustižu i promiču.  NJihova svrsishodnost je upućena pojmu vizuelne celovitosti, čija je prostorna komponenta  katkad naznačena, negde samo nagoveštena, dok je neki put, nalik primerima primitivne umetnosti, svedena na  ravnu shemu.



Ali to nije sve. Aktove, bezoblična tela, glave, ruke i šta sve još, upotpunjuju  drugi, nešto drugačiji, svekoliki oblici, koje je teško razaznati, još teže opisati. U pitanju je skup različitih  segmenata prirodnog i animalnog porekla ali i znakova, koji potiču iz domena bezpredmetnih, kadšto stilizovanih, ređe blago geometrizovanih refleksija, sa kojima se mešaju, stapaju ili iz njih izranjaju, gradeći novo, neočekivano vizuelno ishodište. 



Sadejstvo razigranih polja, poteza i linija, odaju poklonika složenih i slojevitih, snažno uspostavljenih ritmičkih gibanja. Sve to natkriljuje vidna ekspresija, kojom provejava maglovita dimenzija tajanstva.



Sličan postupak je upriličen uplivom bojenih vrednosti, koje su sazdane   lakim i beskrajnim nijansiranjem od svetlog do dubokog, tamnog tonaliteta. Realne i irealne oblike, prati obilje kolorističkih sustava, koji se smeštaju u pomešan skup supstanci, tonova i polutonova. Dodatim, čistim akcentima, uspostavljena je uverljiva rukopisna i kompaktna sadržajna struktura.   



Rečju, slikama Marija Đikovića provejava naglašeni individualizam, još više, u njima se prepoznaju aktuelne kretnje širih raspona vremena u kome su nastale, koje je  on, u duhu domaće tradicije, prelio u autentično likovno kazivanje, kojim vlada nesputana energija pokreta.



Zdravko Vučinić