Pretraga

U utorak, 12. novembra 2019. u našoj Centralnoj galeriji otvorena je izložba „Međuprostor“ Milene Putnik, Ane Piljić Mitrović, Mire Odić i Nevene Popović. Na otvaranju izložbe je govorila Danijela Halda koja je uoči otvaranja izložbe razgovarala sa umetnicama i postavila im nekoliko pitanja.





ISKORAK U MEĐUPROSTOR



U stalnoj egzistencijalnoj nužnosti umetnik je primoran da traži i pronalazi međuprostore za iskazivanje svojih umetničkih težnji. Gradeći tako mrežu međuprostora, od ličnog do univerzalnog, umetnik stvara finu strukturu uzajamno povezanih međuprostora u kojima zajedno sa drugima stvara novo iskustvo i zajednički međuprostor kao vrednost za sebe.



Vođene idejom međuprostora, umetnice Ana Piljić Mitrović, Milena Putnik, Mira Odić i Nevena Popović, postavkom u Centralnoj galeriji Šok zadruge, svaka u različitom mediju i prepoznatljivoj poetici, stižu do tačke susreta i deljenja mnoštva uzajamnih i univerzalnih vrednosti sa drugima kroz kretanje, igru, istraživanje, fleksibilnost, razmenu, deljenje, prepoznavanje i susret. U razgovoru koji sledi otkrivaju nam kako su došle do ideje zajedničkog predstavljanja ali i svaka ponaosob pojašnjava svoju umetničku poziciju.



1. Kako ste došli do ideje zajedničkog galerijskog nastupa?



Prošlog leta smo krenule sve zajedno za Apatin, povod je bila Nevenina izložba. Sam put, a najviše zajedničko postavljanje izložbe, nekako prirodno su nas doveli do ideje da zajednički izlažemo. Osetile smo stvaralački potencijal koji nosi situacija postavljanja radova u novom prostoru i tako došle na ideju da isprobamo šta će se desiti kada zajednički prođemo ceo proces oblikovanja i postavke izložbe. Za nas kao umetnice značajan je motiv taj iskorak iz sagledavanja pojedinačnog umetničkog rada ka većoj celini u kojoj sagledavamo jedni druge i celokupni fizički i društveni kontekst koji se stvara zajedničkom izložbom. Ništa lepše i prirodnije nije moglo da nam se desi od ulaska u naš međuprostor.



2. Međuprostor je moguće tumačiti kao prostor između, kao tampon zonu, što sugeriše zaštićeni prostor između više suprostavljenih strana; moguće ga je pojmovno interpretirati i kao geografski, geostrateški, geopolitički, biopolitički ili umetnički označitelj; kao tranzicijski modul u stvaranju novih komunikacijskih releja ili kao pokušaj izgradnje autonomnog /umetničkog prostora u datom društvenom kontekstu… Šta razlikuje međuprostor od prostora? Šta je u osnovi vaše ideje međuprostora?



Sve navedeno jeste nam bilo u fokusu kod razmišljanja vezanog za koncept. Možda upravo ta raznolika interpretacija vezana za međuprostor nas je odmah privukla i ako smo do toga došli spontano i gotovo anegdotski, ali čim je izgovoreno, znale smo da je to to! Svaka od nas donosi svoju vrednost ili svoj označitelj međuprostoru, ali kroz tranzicijski modul stvaranja novih komunikacionih releja i kroz izgradnju autonomnog umetničkog prostora u našem društvenom kontekstu zajednički se prepoznajemo.



U praktičnom smislu ideja međuprostora nam je pomogla da u svoju svakodnevicu, rastrzanu od mnogobrojnih obaveza i neophodnosti, i umetničku produkciju, koja je usled toga isto tako iscepkana, unesemo jedno ostrvo na koje izvlačimo pojedine sitnice, nama važne, i zajednički ih razmatramo. Taj tihi stvaralački proces koji likovna umetnost podrazumeva, preti da postane potpuno gluv kada umetnici nemaju poseban prostor i vreme za rad, stvaralačke susrete i zajednički doživljaj pojedinačnih umetničkih iskaza. Osetile smo odmah naše ostrvo kao dinamični prostor, koji i nas same menja. Zaštićeni prostor zajedničkog stvaralačkog iskustva!



3. Ukoliko se ideja međuprostora prenese u galerijski kontekst, a tome pridoda i višestruko autorstvo, prvo što pada na pamet je da će ta ideja na neki način biti materijalizovana međuprostorom između više autorki od kojih svaka ima autentično autorsko polazište. Vaša ideja je da galerijski prostor tretirate kao jedninstvenu celinu a postavku kao instalaciju. Možete li nam malo pojasniti ovaj koncept?



Mi smo pre svega prijateljice i umetnice, veoma uvažavamo jedna drugu, i ljudski i umetnički. Svaka od nas ima sopstveno autorsko polazište i dinamiku umetničkog rada. Zajedničko nam je to da volimo da reagujemo na izlagački prostor i u tome se dopunjujemo. Koncept je sledeći: svaka od nas unosi u izložbu svoj autorski rad, a celina nastaje tako što razmatramo konkretni izlagački prostor, njegove potencijale i mogućnosti uvezivanja elemenata u celinu. Odaberemo šta je to što će povezati izložbu, bila to geometrija postavke ili neki zaseban element u prostoru. Celina će onda zauzvrat uticati i na izbor pojedinačnih delova… Tako dobijamo izložbu koja se menja dok nastaje, i svoj konačni oblik dobija upravo u samoj postavci. Ovaj koncept nam omogućava da unesemo promene kroz variranje i promenljivost elemenata i uključivanje konkretnog prostora. Ovakav proces je moguće izvesti samo u situaciji potpunog međusobnog poverenja i dobre komunikacije. Eto još jednog načina na koji proces rada utiče na početne postavke a i širu situaciju…



4. U stejtmentu naglašavate važnost univerzalnih vrednosti postojanja. Koje su to vrednosti i zašto su nam one danas potrebne?



Danas se zaboravilo šta su to univerzalne vrednosti. A to znači da su nam potrebnije nego ikada pre! Retko se izgovaraju te strašne, važne reči, one za koje se živi i umire, a koje smo, eto, nekako zaboravili: LJUBAV. SLOBODA. PRAVDA. ISTINITOST. ISKRENOST. LJUDSKOST. JEDNAKOST. POŠTOVANJE. SAOSEĆAJNOST. Nijedna od ovih vrednosti ne može se kvantifikovati, usitnjavati, zameniti za nešto drugo, kupiti ili prodati… Zato su danas nekako skrajnute, nemaju istaknuto mesto u društvu.



5. Originalnost umetnosti proističe iz toga što, pre svega, problematizuje krajnje složene društvene teme unutar kojih umetnik/ca veoma jasno definiše svoj stav i svoj odnos prema kompleksnim kulturnim, društvenim, političkim i ideološkim situacijama. Iako vam je ovaj međuprostor omogućio identitetska pozicioniranja i omogućio svakoj od vas da iskaže prepoznatljivo svoju unutrašnju osećajnost i subjektivnost, on je takođe otvorio mogućnost i za novo iskustvo i zajednički međuprostor kao vrednost za sebe, kroz igru, kretanje, istraživanje, razmenu, deljenje, prepoznavanje…



Zašto je vama važna ovakva interakcija? Da li pomoću umetnosti možemo išta da promenimo?



Naravno da umetnost menja. Svako ko se odvaži da u današnja plošna i isprazna vremena doživi umetnost, bude publika, ljubitelj, poznavalac, biće promenjen. Umetnost menja i stvaraoca, stalno i uvek iznova. Kada govorimo o velikim društvenim promenama umetnost jeste važan činilac, možda i presudan, jer svaki noviji društveni preokret, pobuna, protest svoju ubedljivost zadobija kroz kreativni upliv. Mada, iskreno, vremena uzbudljivih umetničkih pokreta sa početka XX veka ili uticajnih političkih pokreta sa sredine prošlog veka ipak su prošlost. Tada je umetnik bio u centru dešavanja, ili je kao avangardni umetnik donosio promene. U današnjem svetu to nije moguće na ovaj način ponoviti, pa takvi pokušaji ne dovode do promene nego završavaju kao neuspele imitacije. Potrebno je potražiti autentične odgovore na sadašnjost.



Interakcija koja donosi igru, kretanje, istraživanje, razmenu, deljenje, prepoznavanje jeste naš zajednički rad, ne samo na ovom projektu nego i na svim našim dosadašnjim saradnjama i u našem druženju i prijateljstvu. To je prosto dragoceno i neupitno, to je ono čime oživljavamo taj trougao umetnik-umetničko delo-publika, što delimo sa drugima, jer samo tako promena je izvesna, ne samo za nas, nego i za druge. Umetnost, bila ona društveno angažovana ili ne, svakako donosi promenu!



6. Kako biste definisali poziciju umetnosti i umetnika danas u Srbiji?



Može se reći: Umetnik nije prisutan! Što bi ustvari bila gorka šala, jer skoro pa je istina. Sama izložba Marine Abramović ili ovogodišnja selekcija za Bijenale su primeri kako stvari ne funkcionišu. U uređenom društvu premijeri/ke nisu kustosi, sprovode se jasne procedure na konkursima, procenat budžeta za kulturu ne počinje nulom, umetnici imaju prepoznat status i dostojanstvenije uslove za stvaranje umetnosti. Nisu to jedini problemi. I sama scena je nekako rascepkana i fragmentisana, nesvesna šire slike. Strukovno udruženje je na izdisaju, samostalci u ozbiljnim problemima statusa, bez solidarnosti da sistemski rešavaju pitanja prostora za rad. Nedostaju nam godišnje izložbe, kritika, časopisi… Ostaje jedino entuzijazam pojedinaca i samoorganizovanih grupa koji iznose svoje projekte jer tako hoće i moraju. Takve stvari bljesnu u sveopštem sivilu. Entuzijazam ljudi koji nešto dobrovoljno rade je neprocenjiv, takođe i zarazan, u šta smo se uverile u mnogim prethodnim situacijama, pa i kroz saradnju sa divnim kolektivom Šok Zadruge. Dugogodišnji projekti, lična posvećenost, rasterećenost od velikih očekivanja, dovode do raznih iskoraka u zanimljivim pravcima. Danas se izuzetna dešavanja mogu pronaći i na margini. Baš zbog te nepredvidljivosti i pomenutih entuzijastičnih iskoraka, naša scena još uvek živi.



Ana Piljić Mitrović



Seriju radova, objekata pod nazivom „Svetlosti lutalice“ i „Letnje popodne“ čini niz apstraktnih crteža na staklu u drvenim kutijama. Ti crteži se pojavljuju i kao senka na dnu drvene kutije kada je objekat osvetljen, i samim tim postaju prostor za beskonačnu igru svetlosti i senke. Ovi objekti su u zavisnosti od prostora u kome se nalaze, osvetljenosti i mesta posmatrača, uvek u interakciji sa gledaocem i prostorom u kome se nalaze.



Već duži niz godina radite crteže na staklu, koji nastaju brušenjem stakla dijamantskom iglom. Staklo kao jedinstven medij oblikovanja poseduje karakteristike koje ga istovremeno čine očaravajućim, ali i izuzetno komplikovanim za modelovanje. Brojne oprečnosti stakla poput krhkosti ali istovremeno i izdržljivosti; čvrstoće ali istovremno i osećaja lakoće učinile su ga intrigantnim umetničkim medijem. Ipak, njegova najznačajnija osobina jeste transparentnost što ga uz delikatnost i eteričnost glatke i sjajne površine čini privlačnim materijalom za istraživanje i oblikovanje. Dodatno brušenjem, graviranjem, apstraktna kompozicija poprima odlike organske forme i još više naglašava tu čvrstu krhkost materijala.



Da li nam je, u ophođenju sa drugim, ta čvrsta krhkost, izdržljivost, delikatnost, transparentnost, danas potrebnija više nego ikad? Da li u interakciji sa ja i sa drugim trebamo negovati tu delikatnu razigranost ali i insistirati na dijamantskoj izbrušenosti misaonih i relacionih odnosa?



A.P.M: Staklo, kao crtačka podloga u svim predstavljenim radovima pruža zaista nepregledan niz mogućnosti. Ono je ne samo čvrsto i krhko u isto vreme, već naporedo propušta i zaustavlja svetlost na svojoj površini. Pre svega zbog ove transparentnosti, moje intervencije u staklu su uvek u nekoj interakciji sa pozadinom, gradeći neku vrstu međuprostora u kome se dešavaju uvek nove i drugačije igre svetlosti i senke, sa odrazom posmatrača u staklu ili odrazom prostora u kome se rad nalazi. Podjednako važan elemenat ovih radova je i svetlost, osvetljenost samih crtačkih intervencija. Taj momenat je nepredvidiv, ali – upravo kao takav – suštinski važan. Svetlost, koja bi po svojoj prirodi trebalo da osvetljene površine učini naprosto vidljivim, postaje i sama aktivan učesnik događaja. Ne samo da iscrtava nove sadržaje na površinama od kojih se svi objekti-crteži sastoje, već uvodi posmatrača u delikatnu igru svetlosti i senki, igru otkrivanja i sakrivanja, koja se odvija tamo gde naš pogled nije navikao da se zaustavlja, aktivirajući vizuelnu pažnju na poseban način.



Ukoliko ovakve medijske igre i intervencije uspeju da angažuju pažnju posmatrača, paradoksalno sadejstvo čvrstine i krhosti, izdržljivosti i delikatnosti, gustine i transparentnosti, može posvedočiti da su te relacije i odnosi nešto što je zaista potrebno današnjem, savremenom čoveku.



Milena Putnik



Kolaži koje pravim poslednjih nekoliko godina rezultat su kombinovanja raznovrsnih materijala kao što su topografske mape na pausu, stari časopisi, moje fotografije gradskih i prirodnih predela, delovi stare urbanističke tehničke dokumentacije i slično. Serija Viscera predstavlja jedan osvrt na morfologiju pejzaža, gde isecanjem delova ovih materijala najpre rasklapam fizičku realnost pejzaža, a zatim kombinovanjem u nove celine pojedinačnim elementima pridodajem telesne atribute (kost, kičma, pluća). Prožimanje tela i okoline evocira pojmove skoka, disanja i protoka, kao izraz subjektivnosti uronjene u procese promene.



Ono što aktuelnu, današnju umetnost čini savremenom jesu iskustva avangarde, tačnije odustajanje od konvencionalnog shvatanja umetnosti i konvencionalnih podela i kategorija unutar umetnosti. Sa uvođenjem tzv. neumetničkih medija, poput filma i fotografije, te neumetničkih materijala, što je opet povezano sa pojavom kolaža, pa sve do uvođenja svakodnevnih i banalnih predmeta poput redimejda destabilizuje se konvencionano shvatnje umetničkog dela i nestaju sve postojeće konvencionalne podele i kategorije unutar umetnosti, pre svega, medijske i žanrovske. Brišu se jasne razlike između umetničkog i neumetničkog, umetnički rad sad funkcioniše kao otvoreni sistem. U tom otvorenom sistemu, vi ste se poslužili malim lukavstvom, te nas u seriji Viscera, koristeći topografske mape na pausu, stare časopise i fotografije gradskih i prirodnih predela, delove starih urbanističko tehničkih dokumentacijaistovremeno podsećate ali i primoravate da sa svim raspoloživim misaono- telesnim atributima, uronimo u pejzaž i isti redefinišemo i reorganizujemo. S druge strane, mi smo svedoci gotovo svakodnevnih i nekonzistentnih, gotovo nasilnih isecanja i preoblikovanja fizičke realnosti koji itekako utiču na naše poimanje i doživljaj iste (Sava mala, Beograd na vodi, Slavija, Trg republike, MHE…) Očekivano prožimanje tela i okoline izostaje. Postoji samo nasilno preoblikovanje realnosti, bez kičme, kostiju, pluća… Mi postajemo puki posmatrači. Da li je i sam pokušaj skoka, unapred osuđen na propast?



M.P: Kolažom sam počela da se bavim dosta kasno, desetak godina posle završetka studija, i za mene je to bio dramatičan trenutak kada sam počela da isecam crnobele kopije svojih fotografija i raspoređujem ih na nekoj neutralnoj podlozi. Fragmenti su istrgnuti iz svog prethodnog konteksta, ipak zadržavajući određeno značenje, i sudaraju se sa drugim fragmentima, pri čemu se spajaju u nove i neočekivane konstelacije. To je jednostavna likovna igra čiji rezultati mogu biti potpuno iznenađenje. Ovakav način rada mi je otvorio nova razmišljanja. Kolaž spaja raznovrsne materijale ali i sisteme znakova (tekst, sliku, mapu, tehnički crtež…) i formira jedan oblak mogućih i nedovršenih značenja. Tako i neki prethodno jasni i precizni postupci mapiranja ili tehničkog crtanja, mogu da budu upotrebljeni za mnogo fluidnije i neodređenije iskaze. Materijali koje upotrebljavam u kolažima su raznovrsne neumetničke vizuelne predstave sveta koje takođe čuvaju osobenosti tehnoloških postupaka svog nastanka, evocirajući pred-digitalno šarenilo: letraset slova, urbanistički planovi iscrtani rapidografom na pausu, kopije na ozalidu različitih obojenja usled hemijskog procesa, mali crnobeli crteži enciklopedijskih odrednica, rendgenski snimci ljudskog tela… Koristim ih u opisu prostora, najčešće doživljenih, realnih prostora svoje svakodnevice, u kojima pokušavam da iscrtam prethodno nevidljive elemente. Analogije sa ljudskim telom, ili na primer biološkim procesima klijanja i rasta, pomažu mi da se približim vremenskom i telesnom aspektu subjektivnog doživljaja prostora. Naravno da me, kao i mnoge druge, užasava transformacija urbanog i prirodnog pejzaža koja se trenutno odvija pred našim očima. Ono što smo ranije primećivali kao eksces, sada je postala norma, i posle primera kao što je Beograd na vodi kao da više nema smisla upirati prstom u pojedinačne slučajeve. Jedini odgovor koji imam pred agresivnom i jednodimenzionalnom slikom moći projektovanom u trajne oblike prostora jeste da pokušam da izrazim neke drugačije, proživljenije i promišljenije slike prostora, one koje kažu: Vidim, i ne prihvatam da se prebriše…. Slično procesu klijanja iz semena skrivenog u zemlji, verujem da se i reči mogu pretvoriti u dela i slike u realnost.



Mirjana Odić



Kolažirana fotografija polazna je tačka sa kojom dalje izlazim u prostor, prateći osnovni likovni element – liniju. Linija se pretvara u nit, u mrežu, u reč, a zatim u projekciju. Kolaži iz ciklusa POdVUCI CRTU osnov su za stvaranje instalacije u prostoru. Niti kanapa i projekcija video rada sa morskim talasima, elementi su od kojih gradim kompoziciju otvorenu za intervenciju, prvo od strane umetnica sa kojima izlažem, a potom i publike. Ritam disanja i otkucaji srca, kao život koji teče, bez obzira na sve. Namerne pauze i disharmonije upravo su ta promena toka, neplanirane situacije, nesreće, čežnje, ili onda kada nam zastane dah, ili nedostaje vazduha, kada imamo osećaj da ćemo se ugušiti… a onda spasonosno udahnemo i sve se nastavlja.



Kolaži iz ciklusa PodVUCI CRTU nam na neki način signaliziraju šta sve može da nam se desi kad povučemo i podvučemo crtu. Iz zamršenog egzistencijalnog klupka se izvlačimo u sinergiji s drugim ili sami, poput dečije igre—Kolariću paniću, pletemo se samiću, sami sebe zaplićemo, sami sebe rasplićemo”. Sećate se ovih stihova? Pamtimo ih iako su mnogi od nas na zaboravili i stihove i emisiju. Da jesu, verovatno bi nešto od te pesme i naučili. Posebno iz onog njenog manje poznatog dela koji kaže:Svakog dana život sprema sto nevolja i problema, i pitanja sreću svuda: zašto, kako, gde i koga. Zato kad se problem stvori, piši, reši, odgovori. Mućni malo, dobro pazi, glavom kroz zid ne prolazi! Traži otvor, traži vrata, sve ne može ni tvoj tata!



M.O: Divna analogija sa Kolariću paniću, podsećanje mi prija, jer sam naravno od onih koji se sećaju emisije, a i cele pesme. Naročito mi se dopada jer imam snimljen materijal sa ovom pesmicom, i to sa dešavanja koje sam 2015. godine radila ispred KCB-a u Beogradu, kao deo svog projekta Po(d)vuci crtu (nije još uvek montiran, jer nije još na redu)! Koncept je nastao iz stvarne potrebe da podvučem crtu sa nekim dešavanjima u svom životu, ali i da povučem crtu, ponovo da stvaram i ne budem više blokirana… da, nažalost desilo mi se nešto što sam mislila da je nemoguće, imala sam blokadu, jaku i jalovu. Pa sam se u svom očaju i paklu, setila one stare izreke: Ni dana bez crte, tako sam krenula u tim danima probijanja blokade, da svako jutro kad ustanem povučem crticu, napravim tablić, brojeći svoju nemoć, ali ipak bar samoironično se zabavljajući! Kretanjem iz ličnog, ako ste otvoreni i fleksibilini, lako stignete do društvenog, opšteg, univerzalnog. Mislim da u svakoj situaciji ipak je najvažnije podvući crtu sa svojim strahom, sa svojom nemoći, jer to sputava. Stvaraoce naročito, ali mislim da je za svakog pogubno boraviti predugo u takvom stanju. Može kada se desi, povremeno, onda kada se proživljava neka nesreća, neko intimno stanje, ali i tada sa oročenim rokom, sa podvlačenjem crte, onako snažno, iskreno i nepokolebljivo. To je zaista katarzično i pročišćavajuće iskustvo koje donosi novi početak. Zato: kad se problem stvori, piši, reši, odgovori!



Gradeći kompoziciju otvorenu za intervenciju, prvo od strane umetnica sa kojima izlažete, a potom i publike, mislite li da je moguće rasplesti se bez dodatnog zaplitanja? Da li ćemo samo povući crtu ili ćemo uspeti i da je podvučemo? Šta, iz vašeg ugla posmatranja treba povući da bi se podvuklo?



M.O: Mislim da je i zaplitanje i rasplitanje deo procesa, ne treba se kloniti ni jednog ni drugog, ali je važno da idu zajedno, a po mogućstvu, prvo zaplitanje pa onda rasplitanje… Spadam u otvorene i komunikativne ljude, mada ni jedno, a ni drugo ne razumem do kraja, jer život provodim na obodima autističnog spektra i sve vezano za komunikaciju ostaje mi tajna i misterija, ali kako nemam nikakav strah u vezi toga, mnogo mi je lakše nego većini. Tačnije, kada je komunikacija u pitanju, i kad sam zapletena do kraja, a i kad se rasplićem, jedan deo mene nije do kraja prisutan, ali mi to nije tako važno kao drugima, dok sa druge strane, nešto drugo krajnje nebitno, meni zna da bude veliki problem. Što bi se reklo, mašim temu, što zna da napravi problem nerazumevanja, jer sa jedne strane izgledam kao da me baš briga u nekoj važnoj sitaciji, a u drugoj kao da sama ne znam o čemu pričam. Stoga da nisam osoba koja bi mogla davati recept vezan za komunikaciju, osim biti iskren. Životno posmatrano verujem da je uvek dobar put – osvajanje slobode. Pratiti tu divnu liniju slobode sa kojom smo rođeni, koju svi imamo u sebi, rasplitati slojeve, mreže nasleđa. Pre svega prvo se osloboditi sopstvenih ograničenja, samo osvešćivanjem da ona postoje i da je to sasvim ljudski. Stalna borba za oslobađanja od predrasuda i stereotipa, put je kojim pratimo tu nit slobode. Uvek iznova, stalno i neprekedno treba da povlačimo liniju slobode. Neka bude kosa, tanka, uspravna, debela… samo neka bude povučena!



Kada osmišljavam predlog za izložbu koja treba da se dešava u različitim prostorima, imam u glavi neku idealnu izlagačku varijantu prostora, uslova, svetla, svega… a tek na konkretnu situaciju, dajem željeni odgovor! Ponešto od svega što sam napisala već je i izvedeno, neke delove planiram za produkciju u Šokart galeriji, a delom je ostalo da se izvede u budućim postavkama. Interakcija sa koleginicama je dragovoljna i podsticajna, ne bih rekla da me zapliće, više me raspliće. Četiri kompleksne, ali kompatibilne ličnosti energetski čine jedan podsticajan spoj, koji prolazi kroz razne faze igre, pa i zaplitanja, ali uvek i radosnog rasplitanja… Interakcija sa publikom meni je zanimljivo polje rada i istraživanja, što se i nekako prelilo iz mog doktorskog umetničkog istraživanja, koje se između ostalih aspekata bavi i participativnom umetnošću!



Nevena Popović



Planirana prostorna instalacija biće urađena u kombinaciji livenog aluminijuma i bojene keramike. Ona se nadovezuje se na ciklus Praznina. Bestelesne skulptorske figure u različitim odevnim kombinacijama daju akcenat spoljašnosti koja oblikuje i nadomešćuje prazninu čoveka. Uzrok nestajanja nije očigledan. Cvetni motivi na ženskim odevnim predmetima stoje naspram uvelih listića i cvetova na podlozi, bela košulja ponosno stoji nad terenom brojki kojim suvereno vlada, a nezastaustavljiva vožnja ostavlja haotične tragove guma…



Novo polje izraza takozvane otvorene skulpture iliti praznine kao autonomnog činioca skulpturejavlja se u konstruktivizmu na početku 20. veka, kada su ruski konstruktivisti Vladimir Tatljin, Antoan Pevzner, Naum Gabo i drugi prvi put počeli da “konstruišu” skulpture od gotovih predmeta i industrijski proizvedenih elemenata.



Mogućnost delovanja praznine – kao autonomnog činioca unutar skulpture u modernoj skulpturi dobija samostalni život. Praznina se više ne sagledava kao praznina u smislu da nečega nema, već kao aktivno stanje. Hajdeger ističe da „praznina nije neko nedostajanje nego proizvođenje… prazan prostor nije ništa, nije nedostatak. Prostor je neka vrsta mesta u kom se skriva događanje… morali bismo da učimo da su same stvari mesta, a ne samo da pripadaju nekom mestu… Mesto se ne nalazi u prethodno datom prostoru, već se razvija”.



Fokus vaših istraživanja su pre svega psihološka stanja pojedinca i društvene okolnosti koje utiču na njih. Kako kroz materijalni oblik izraziti krajnje nematerijalne, apstraktne pojmove kakvi su vreme i različita emotivna stanja? Da li praznina ili odsustvo vidljivog naglašavaju dominaciju spoljašnosti koja sve agresivnije i sve više oblikuje savremenog čoveka? Ili je praznina samo nov prostor/model za proizvođenje sadašnjosti? Ili se možemo složiti sa Pirter Brukom, jednim od najvećih svetskih pozorišnih stvaralaca da sve počinje i završava prazninom?



N.P: Apstraktni pojmovi imaju svoje materijalne pokazatelje koje je veoma lako primetiti, a samim tim i prikazati. Ali ako bismo želeli da te materijalne pokazatelje apstrahujemo, da ih očistitmo od svega suvišnog i da likovnim jezikom izvučemo samo najčistije i najtačnije značenje, onda se nalazimo pred kompleksnim zadatkom. Rešenja naravno nisu jednoobrazna, likovni jezik je bogat, sredstva izražavanja su brojna, a praznina (kao i tišina u muzici) je tu kao element koji može imati različite funkcije. Ona je tu da naglasi neki drugi element, ili da stvori napetost, ili je tu da natera na razmišljanje… Nekad nam je praznina prijatna, a ponekad nas plaši…



Piter Bruk iz pozorišnog ugla govori o praznini, ali svakako da definicija koju pominje ima veze sa cikličnošću. Prazninu ispunjavamo nekim sadržajem, ali tokom vremena ti sadržaji se gomilaju, preklapaju, prave zbrku, dostižu kulminaciju i tada mora doći do „eksplozije“ i stvaranja novog ciklusa.



Živimo u veoma agresivnom vremenu, gde dominiraju modeli oholosti, pohlepe, laži i manipulacije sa jedne strane i straha, poniznosti, ulizištva, odsustva saosećajnosti sa druge strane. Toliko je zagušenje, da se pojedinačne društvene pojave i primeri toliko brzo smenjuju ili preklapaju da se često ne mogu sagledati jasno. Slika je mutna. Moj umetnički postupak je da sliku izoštrim, da kakofoniju neutrališem i da suočim posmatrača sa izdvojenom situacijom. U tom susretu nadam se da će se nešto desiti…



Izložbu „Međuprostor“ možete pogledati do 30. novembra u Centralnoj galeriji Šok zadruge u okviru radnog vremena od utorka do subote (od 14.00 do 18.00 časova), kao i van radnog vremena ako nas kontaktirate na broj telefona 061 279 44 32.