Pretraga

Đorđe Stanojević i Goran Gagić su, na prvi pogled, dva umetnika potpuno različite izražajnosti. Oni su, međutim, pripadnici iste škole, beogradske likovne akademije koja, u osnovi, neguje intimizam, neposrednu emotivnu izražajnost i svedenost. Koreni te škole su utemeljeni od strane Marka Čelebonovića, Nedeljka Gvozdenovića i Ljubice Sokić.

 

Elementarno polazište stvaralaštva kao materijalizacije neposredne osećajnosti kod ova dva umetnika stvorilo je savremene izraze finalne stilizacije takvog načina mišljenja. Ta stilizacija bi se mogla definisati kao formiranje jednog oscilatornog mehanizma-pulsirajuće stvarnosti koja je predmet zajedničkog istraživanja. Teme su im različite. Polazište isto. U njihovim radovima nema politikanstva i advertajzinga. Postoji stalna težnja ka neposrednošću elementarnog izražavanja. Ona težnja koja definiše likovne umetnosti kao put ka otkrivanju suštinske i ogoljene ljudske prirode.

 

Igra je sastavni deo njihove priče. Ali ona igra kako je Ivo Andrić govorio: "Umetnost je igra, ali jedna veoma ozbiljna igra". Krajnja stilizacija radova ovih umetnika nije racionalna, ona je iznenađenje. Ne postoji pretenzija. Ispovest se pretvara u likovnu igru. Elementarna ljudska muka postojanja se transformiše u likovnu kreaciju, neposrednu kao crtež jednog deteta. Igra je nadvladala ispovest. Ona je onaj kvalitet koji Van Gog naziva osmehom. Pulsacija jednog postojanja pretvara se u igru ritmova te pulsacije, u kreaciju.

Portfolio Umetnički centar UB Svetozar Marković