Pretraga

Umetnici danas više ne izbegavaju dokumentarnost u svojim radovima, čak je vrlo često i naglašavaju do mere koja treba da ih predstavi prvenstveno kao svedočenja o nečemu što je od autorove volje nezavisno. Forma dokumentarnosti je već postala nešto po čemu se radovi pojedinih autora prepoznaju. Neki od tih autora se bave konceptualnim ili procesualnim načinima rada u umetnosti, pa su dokument uveli kao način fiksiranja nekog sadržaja, koji je vremenom prerastao u sam sadržaj. Drugi autori beleže stanja i situacije za koje smatraju da treba da postanu predmet društvene rasprave, ili koja mogu da se tretiraju kao uporišta identiteta nekog mesta ili grupe ljudi. Postoje i autori kojima je dokumentarna forma neki vid uzmicanja od jakog autorskog pečata, pa joj pribegavaju kao nečem neutralnijem i manje vezanom za subjekat autora, a vše za prirodu medija koji se u dokumentovanju koristi. Svi ti slučajevi zajedno stvaraju klimu u kojoj mnoge iziložbe više liče na arhive ili depoe, a sve manje na postavke kakve su bile tipične za umetnost iz doba visokog modernizma.