Umetnik

Prati umetnika

Pretraga

Paviljon Srbije na 53 Bijenalu u Veneciji

Paviljon Srbije na 53. Bijenalu u Veneciji, Zoran Todorović: "Toplina" i
Katarina Zdjelar: "Ali ako mi oduzmeš glas, šta će mi ostati?". Komesar i kustos: Branislav Dimitrijević; zvanično otvaranje: "Padiglione Jugoslavia", Giardini di Castello, 6. jun 2009. u 12 h Organizator: Muzej savremene umetnosti

 


Premda su umetnici različitih generacija i stavova, Todoroviću i Zdjelarovoj zajednička je rešenost da svoju umetnost lociraju u svetu regulisanih društvenih struktura i pojedinačnih otpora. Njihovi pogledi na svet kontrastirani su u opterećujućem kontekstu "predstavljanja nacije": jedan od njih energično i metodično razrađuje sopstveni prostor fatalizma i otvoreno se poistovećuje sa njim, a drugi, ciljajući istovremeno na našu empatiju i kritičko nepoverenje, uobličava sopstveni prostor angažovanja. 


Paviljon Srbije na 53. Bijenalu u Veneciji otvoren je za mogućnost da postane prostor dijaloga između dva umetnička projekta, među kojima do sada nije postojala veza ali se sada zajedno predstavljaju. Premda su umetnici različitih generacija, stavova i filozofija, Zoran Todorović (Beograd, 1965) i Katarina Zdjelar (Beograd, 1979) polaze od istog stanovišta kada tvrde da je umetnik slobodni posrednik unutar prostora društvenih interakcija, te da se umetnički subjektivitet pojavljuje samo ako je pozicioniran u trvenjima sveta konstruisanog od društvene materije.

Zajednička im je i rešenost da lociraju ono što se identifikuje kao savremena umetnost u mreži koja se sastoji od društvenih struktura i pojedinačnih otpora, ali oni tu zajedničku rešenost odvode u različitim pravcima.  


Za svoj projekat Toplina, Todorović je započeo sistematsko prikupljanje oko 2 tone ljudske kose. Kosa je prikupljana mesecima u frizerskim salonima, ali i u kasarnama, gde je odsecanje kose norma discipline, kontrole ili "društvenog staranja". Uslovi pod kojima se ovaj proces odvija u jednom zatvorenom sistemu  detaljno su dokumentovani, i ovaj bio-otpad  biva "recikliran" kao materijal za ćebad neobičnog izgleda koja se gomilaju i stavljaju na raspolaganje u svrhu izlaganja, korišćenja, razgledanja ili, hipotetički, DNK testa kojim bi se svako telo koje je tu učesnik/upisano možda moglo identifikovati.  


Todorović se uvek bavi načinima sprovođenja biopolitičke kontrole i istražuje načine na koje institucionalni prostori kontrole i kažnjavanja bivaju upisani u telo. On je koristio proizvode/ostatke tela kao "sirovine" za uznemirujuće protivakcije. Kao i u mnogim svojim ranijim projektima, Todorović je istraživao sopstveni skepticizam  prema idejama o društvenoim progresu, emancipaciji i naizgled benevolentnim propisima preispitujući norme predstavljanja i participacije; etičke i estetičke standarde. 


S druge strane, Katarina Zdjelar istražuje suprotne procese samorealizacije, sa svim njihovim paradoksima, obećanjima i neuspesima. Kao strana umetnica koja živi u Holandiji, ona nalazi načina da sopstveno iskustvo dislociranosti  locira istražujući vidove regulisanih sistema komunikacije i učenja, umesto da se usredsredi na gubitak koji ta dislociranost proizvodi. Učenje jezika je od posebnog značaja za Zdjelarovu, pošto je to kodifikovan metod kulturne integracije koji uključuje ne samo simbolički "obred prelaza" za pojedinca lišenog korena, već i telesni afekt koji oblikuje ovo "telo koje govori". 


Njeni video radovi razmatraju norme uspostavljanja ličnih odnosa, od pokušavanja (neuspešnog) da se izgovori nečije ime (Nema tu iz), pa do procedure uklanjanja akcenta u nastojanju da se ukloni element "stranog" iz govora subjekta (Savršeni zvuk). Takođe se bavila situacijama u kojima se čini grupni napor da se povrate ili poboljšaju sposobnosti koje nisu motivisane dominantnim vrednostima uspeha i konkurencije i uzimaju se u obzir neželjeni višak nedoraslosti zadatku, nesigurnosti i nedelotvornosti (u radovima Sve će biti  i Devojka, sunce i avion avion).  


Sučeljavajući ova dva umetnička stava, naša namera nije da stvorimo prostor besprekorne celovitosti i harmonije. Upravo suprotno: želimo da suprotstavljene zone savremene umetnosti označimo kao karakteristične za određenog umetnika (artist-specific) (a uz to i određenu lokaciju - site-specific), te da nešto dobijemo iz tog  odnosa/sučeljavanja.


Možda je naša namera ipak i da predstavimo  ono što shvatamo kao značajne teme, vezane kako za srpsko društvo tako i šire uzev, za svet koji potresa kriza. Međutim, mi takođe predlažemo način da se podele određeni suprotstavljeni pogledi na svet artikulisani različitim umetničkim pristupima: jedan od njih energično i metodično razrađuje sopstveni prostor fatalizma i otvoreno se poistovećuje sa njim, a drugi, ciljajući istovremeno na našu empatiju i kritičko nepoverenje, uobličava sopstveni prostor angažovanja.


Portfolio Muzej savremene umetnosti Beograd


 

Datum objavljivanja: 08.05.2009.