Pretraga

Ona strana vode / Jenseits des Wassers / ان ور آب



Kustosi Rošanak Amini i Uroš Pajović sa Sofijom Vučetom

Umetnici Diana Barkero Perez, Ivan Marković, Džuniper Foum, Lukas Odahara, Mariam Kalandarišvili, Marijana Radović, Marko Stojanović, Marjam Katan, Mate Ugrin, Rošanak Amini, Škart, Stefani Imbo i Uroš Pajović



Ona strana vode je kurirana grupna izložba umetnika koji svoje praktično delovanje zasnivaju na temama i opsežnim istraživanjima koje su u vezi sa politikom i poetikom vode. U fokusu ovog projekta – kao i mnogih ranijih radova uključenih umetnika – jesu načini na koje vodene površine definišu naše živote. Istorijski gledano, diskurse u vezi sa političkim nejednakostima i nedostacima, migracijama i razaranjima životne sredine, kao i trgovinom, kolonizacijom i imperijalizmom, uvek je oblikovala voda, koja je ujedno i mesto njihovog odigravanja. U svakom kontekstu u kome voda postoji (kako političkom, tako i geografskom), značenje ovog najdragocenijeg elementa se drugačije tumači: bilo da govorimo o tradiciji ili mitologiji, trgovini ili sukobima, zaštiti životne sredine ili ekstraktivnim industrijama. Ovaj projekat se odvija u tri grada (Beogradu, Berlinu i Teheranu), čime ne samo da se povezuju Istok i Zapad i preplovljavaju ogromne vodene površine, već se povezuju i kustosi, kroz različite zemlje njihovog porekla.



Radovi umetnika mogu se podeliti u tri tematske kategorije: geo/politika, priča/pripovedanje, i životna sredina/okruženja, gde svaka od ovih kategorija predstavlja zasebno poglavlje. Svi radovi koji će biti prikazani u sklopu ove izložbe otvaraju istraživanje naracija koje se pletu oko postojećih i izmišljenih vodenih površina. U pitanju su naracije koje istovremeno oblikuju ideološke strukture i zajedničke prakse svakodnevice. Izložba pristupa kustoskom postupku kao nečemu što je samo po sebi performativni čin, i koncipirana je na osnovu Heraklitove ideje da „ne možeš dva puta stati u istu reku“. Tokom trajanja svakog od izložbenih segmenata, menjaće se postavke i/ili umetnici čiji su radovi izloženi, sa idejom da se očuva fluidni karakter izložbe. Performativnost kustoskog pristupa takođe omogućava svakom od radova da gradi nove slojeve značenja, u odnosu na okruženje koje se neprekidno menja. Dok se prilagođava uokolo izloženim umetničkim delima, sukobljava se sa njima i nadopunjuje ih, svako izloženo delo takođe postaje i metafora za pojedinca u pejzažu koji se neprekidno menja.