Pretraga

Pisati o Olji.

Prva reč je istina.

Voleti istinu* i trpeti bol tražeći je, ako mora, a običino mora, jer traženje istine je borba sa lažima, a borbe, kad su  prave, bole. Tako da je druga reč  bol. I u zapletu između ta dva pojma, u zapletu koji zapliće i zapliće, zapliće i zapliće, zapliće i zapliće, i uopšte ne pokušava da rasplete, dobro znajući uzaludnost takvog pokušaja, Olivera rađa, ili gnezdi, svoju duboku, uzbudljivu, živu i šaroliku umetnost.



Ne Pokušava Da Rasplete… nije tačno. Naravno da je poenta u rasplitanju. Samo što je u percepciji Oliverine umetnosti rasplitanje povereno nama posmatračima, sa totalnom verom u našu pamet I dobrotu. Oliverino poverenje u svoju publiku je iskupljujuće, jer njena erudicija vrlo precizno pozicionira sve one situacije tokom vekova kada  bi angulemi poput njenih, i bez drugih razloga (poput razgovora sa životinjama, na primer), bili dovoljan razlog da je živu spale. Jasna i neogorčena svest o toj činjenici čini  Oliverin feminizam kreativnim, neagresivnim i socijalno odgovornim, u smislu vraćanja i čuvanja duboko skrivenih nivoa ljudskih znanja, dok rehabilitacija njihovog značaja i važnosti još uvek čeka da se dogodi.

                                       

Dragana Ilić



*Zapravo, verujem da u Oliverinom moralnom univerzumu reč istina i ne postoji, zato što je za nju laž nešto što se događa nekom drugom, što ona posmatra sa sažaljenjem i empatijom, sa distance nekog ko je tu reku davno prešao…