Pretraga

Olivera Parlić Karajanković (1971) u Prodajnoj galeriji ,,Beograd" izlaže najnoviju seriju crteža i objekata/medaljona izrađenih kombinovanjem predmeta upotrebne namene i masovne proizvodnje (aluminijumsko posuđe, igle, špenadle itd) sa PU penom i silikonom, uz upotrebu šivenih elementa. Forma objekata evocira raskoš baroknih ramova i ogledala i dovodi se u direktnu suprotnost sa sterilnom prirodom aluminijumskih ovala. Ciklus ,,She Lost Control " u celini  nastao je kao rezultat kontinuiranog istraživanja uzročno-posledičnih  veza telesnih manifestacija i emocionalnih stanja kroz koje pojedinac prolazi u potrazi za identitetom. Anatomski oblici na uokvirenim posudama ponavljaju se i na crtežima i predstavlajju pokušaj da se kako autorka kaže ,,drevna istina da postajemo ono čime se hranimo (bilo da je u pitanju naše telo ili duša) interpretira u novom kontekstu".

           



Gotovo automatski, vraćajući se u “realnost”, zaustavljamo se na detaljima, raščlanjujemo strukturu i prepoznajemo forme prikazanih komada, jednostavnih upotrebnih predmeta “zarobljenih” neobuzdanošću pur pene prelivene “srebrnom bojom” aluminijuma. Ovaj zaključak nas dovodi pred novi paradoks: veličina i izgled radova nas upućuju na njihovu znatnu fizičku težinu.  Komadi pred nama su, međutim, laki kao pero…   Veliki crni talas zaustavljen u zenitu pokreta  (“Moja eksplodirana glava”) jednim prstom može da se pomeri bilo gde u prostoru. Svetlucava planina sa stotinama šljokica uhvaćenih čiodama, iz nekog paralelnog sveta (ili šešir kod Egziperija), takođe. Romantična i dirljiva predstava koja  nas, pripitomljene, upozororava i upućuje na preispitivanje i sumnju. Kao u drevnom mitu o Gei koja nam daruje vidljivi svet, a sama ostaje nevidljiva, umetnica se potpisuje “anatomskim” rezovima stvorenih obika, tamo gde smatra neophodnim da pokaze unutrašnju strukturu,dubinu i autentičnost svog poriva da sa nama podeli vrlo intimne doživljaje i iskustva  postojanja i varljivosti ovog sveta. Jer, nije reč o obmani, već upozorenju o sveprisutnoj frivolnosti vremena koje živimo i unutrašnjoj nužnosti da o njemu svedočimo i menjamo ga, svešću i iskazom, svako na svoj način.

Dragica Vuković, istoričar umetnosti (iz predgovora kataloga)