Pretraga

Ukus večnosti





Ponovni susret dve koleginice sa studija, sada poznate umetnice- slikarke  rezultirao je projektom ”UKUS VEČNOSTI”’. U junu 2017. Nina Marić i Vesna Knezević u Njujorku, na izložbi umetnika Felix  Gonzales Toresa, uzevši učešće u predvidjenoj  interakciji sa radom ovog rano preminulog autora, odlučile su da svaka na svoj lični ,stvaralački način odreaguje  i  da to prikažu zajedničkom izložbom u Beogradu. Na papirima koji se uzimaju sa izložbe Toresa (kao i bombone), naše umetnice su intervenisale ili ga samo implementirale u svoj rad –sliku ili instalaciju. Konzumiranjem bombona na licu mesta (u njujorškoj galeriji ) okusile su večnost  po zamisli Felixa Gonzales Toresa*.

Nina Marić se poslednjih godina intenzivno bavi svojom slikarskom kartografijom u kojoj nastaju predstave  teritorijalnih  razobličenja, promena granica ili transformacija  pojedinih država. Pogodjena pre svega raspadom, dezintegracijom svoje zemlje rodjenja, a zatim i brojnim geopolitičkim promenama, ova umetnica  kroz svoje slikarstvo uspostavlja ličnu geografiju. Njeno polje slike je u početku struktuirano mrežom meridijana koji  razdvajaju  teritorije različitih reljefnih stanja a koje je ostvareno ponekad samo kolorističkim sredstvima dok su  neke partije naslojavane do kolažnog stanja pa dejstvuju  kao palimpsest. Ta  preslikavanja, sedimentiranje bojom ili prelepljivanjem zlatnom folijom  ukazuju  na vremenske, istorijske promene, na refleksije na geopolitičke nasilne intervencije koje drastično menjaju sliku sveta…Pozlaćivanje mape  u funkciji je  stvaranja privida ogledalnog odslikavanja, što sve ukazuje na jedan koncept Fukoovske heterotopije. Istovremeno sa monumentalnim mapama nastaju i komplementarni radovi manjih dimenzija na kojima je naglašen metaforički  način izražavanja  Nine Marić. Dok su mape radjene na granici apstrakcije / široko bojena polja sa negde naglašenom konturom limesa ili rečnim slivom, usadjenim  ponekim novim heraldičkim znakom ili navigacionim simbolom, na manjim formatima su procvetali jarko crveni cvetovi.

*Felix Gonsales Tores je bolovao od AIDSa ( 1957  -1996) doživeo je   užase ove pošasti  XX veka, prvo izgubivši od iste bolesti svog životnog partnera, a zatim  je i sam iskusio sav  društvenI  animozitet prema obolelim od ove, tada jos uvek nove miazme. O tim vremenima  pojave nove kuge, pise Suzan Sontag u svojoj knjizi “Sida i njene  metafore “’koja je izašla 1988 . a  gde je na analitican i sugestivan način  progovorila o fenomenu zdravstvene katastrofe poslednjih decenija  XX veka. Njena tumačenja su dragocena u  shvatanju  fenomena pojave SIDE i muka i patnji kojima su bili izloženi oni koji su medju prvima oboleli. Panika i neznanje o načinima prenošenja ove bolesti dovela je do stigmatizacije zaraženih  i njihovog isključivanja iz društvenog života. To je odredilo  načine Toresovog  umetničkog  izraza  koji se bavi tematizacijom distribucije poruka, participacijom publike u procesualnim strategijama,  obezbedjivanjem bar posrednog  dodira koga je ilično bio lišavan...Većina njegovih projekata sastoji se od disperzije , raznošenja izloženog materijala /papira odredjenih dimenzija, praznih ili sa nekom ispisanom porukom, fragmentom njegovog teksta ili crnim okvirom kao crnim florom, sa bombonama u šuškavom celofanskom omotu…

Ovo cveće zla je izniklo iz  autoritarnosti moćnika koji odlučuju o sudbinama malih ljudi, njihovim životima i smrti, njihovim migracijama i uništenju... Parodirajući ulogu vojnih stratega, gospodara života i smrti, Nina Marić zabada ratne razarače po svojim mapama, kao otrovne insekte koji svojim ubodima seju smrt. Na Toresovim papirima sa crnim florom (okvirom kao što se stavlja na umrlice –parte) ona slika fragmente svog najnovijeg ciklusa radova posvećenih Dunavu  gde se kroz rečni sliv pojavljuje crna krv, kao bolesna izlučevina novog svetskog poretka. 

Vesna Knezević koja se godinama bavi tematizacijom  telesnog, erotskog a pre svega interpretacijama dodira, u ovom kontekstu svojim radovima  predstavlja  slavlje i pobedu poljupca kao najuzvisenijeg dodira. Već duže vreme pratimo je kako sliku pretvara u crtež, gde bela slikana pozadina jeste samo prostor večnosti u kome boravi Poljubac. 

Od intenzivnog do pastelnog kolorita ili crnobelog  ona se kreće u polju crtačkog mišljenja dodajući mu neočekivane efekte i dimenzije. Izabravši celofan kao podlogu za najnoviju seriju Poljubaca,  umetnica se hrabro suočila sa delikatnošću i neposlušnošću materijala koji beži ispod četke, ali koji istovremeno pruža nove senzacije njenom vizuelnom izrazu. Prozračnost, lakoća te podloge, koja se pokreće i pri najmanjem  strujanju vazduha, lahoru, unosi elemente živog organizma u njene najnovije postavke. Stavljajući po nekoliko listova oslikanih celofana, Vesna Knezević kao da uvodi i zvučnu dimenziju u svoje instalacije, jer poljubac za poljubcem, deluju kao eho, uz najdelikatnije šuškanje celofana, koji se mreška i pri disanju gledalaca. Toresovi papiri su Vesni poslužili kao kontrapunkt njenim crtežima, naravno poljupcima ali crnobelim, u lavirintskoj postavci  gde se smenjuju njegovi kao simboli Tanatosa  i naše umetnice kao simboli Erosa. Kroz ovaj lavirintski purgatorijum stižemo do završne instalacije projekta  UKUS VEČNOSTI  gde se slavi život i ljubav na plafonskoj kompoziciji Kneževićkinih poljubaca. Uzburkanost poteza, emocija i naravno svetlosti koja prodire kroz prozračnost slojeva islikanih celofana, a koji se blago lelujaju  kao glorifikacija ljubavi, Erosa, toplote dodira kao izvora  života, kao simulakrum Tijepolovskog iluzionizma,  deluju kao haos iz koga se stvara novi život. Kompleksnost projekta UKUS VEČNOSTI  leži   u otvorenosti dveju umetnica da se od participativnog gledaoca jedne posthumne izložbe,  iako sasvim različitih poetika, odluče na zajednički stvaralački poduhvat kojim će nas iz distopije Feliksa Gonzalesa Toresa, kroz heterotopije Nine Marić  vratiti u izgubljeni raj, u utopijski svet Vesne Knezević….

                                                                                                                  Bojana Burić