Umetnik

Prati umetnika

Pretraga

Nikola Marković: Ili više vatre ili sliku u vatru

Otvaranje samostalne (doktorske) izložbe pod nazivom " Ili više vatre ili sliku u vatru", autora Nikole Markovića, 18. septembra u 17h, u galeriji „Salon 77“, u Nišu.

 




Nikola Marković (1976) Fakultet likovnih umetnosti završio je u Beogradu, u klasi prof. Čedomira Vasića. Trenutno je na doktorskim studijama na istom fakultetu, pod  mentorstvom profesora Milete Prodanovića. Član je ULUS-a. U Srbiji samostalno izlagao u Somboru (2004), Nišu (2006. i 2018) i Beogradu (2015. i 2016). Učestvovao i na brojnim kolektivnim izložbama u Beogradu, Nišu, Novom Sadu, Čačku, kao i u sazivu nekoliko likovnih kolonija (Sićevo, Classic, Niš art fondacija...). Od 2007. godine sarađuje sa galerijom „Suppancontemporary“ iz Beča, preko koje je samostalno i grupno izlagao u Austriji, Nemačkoj, Italiji, uključujući i učešće na brojnim  sajmovima umetnosti. Na završetku studija, od strane likovnih kritičara, izabran među deset perspektivnih mladih umetnika za izložbu „Perspektive“ (2003). Dobitnik Prve nagrade na nacionalnom konkursu za mlade likovne umetnike umetnike u organizaciji Niš art fondacije, a pod pokroviteljstvom kompanije Philip Morris (2007). Bio je i u najužem izboru za nagradu za crtež fondacije Vladimir Veličković (2016). Radovi Nikole Markovića zastupljeni su u značajnim kolekcijama u Austriji a Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije otkupilo je (2016) njegov triptih iz ciklusa „Izvodi iz neverbalnog govora“ za zbirku Galerije savremene likovne umetnosti u Nišu. Od 2018. godine radi na Fakultetu umetnosti u Nišu, u zvanju docent.


DOKTORSKO-UMETNIČKI PROJEKAT: „ILI VIŠE VATRE U SLIKU ILI SLIKU U VATRU“                                                  


Ironija i satira kao vid likovnog izraza - Prostorna instalacija

      


Ova prostorna instalacija je namenski koncipirana za izložbeni prostor u bivšoj džamiji – „Salon 77“ u Nišu i predstavlja nastavak istraživanja započetog prethodnim ciklusom - „Čuvari plamena“, koji je 2016. godine predstavljen na samostalnoj izložbi u Prodajnoj galeriji „Beograd“. Obe ove izložbe zajedno čine jednu zaokruženu celinu.

Sama postavka završne doktorske izložbe u „Salonu 77“ u Nišu, sastoji se iz nekoliko nivoa: U gornjem delu, u kupoli,  projektuje se video animacija vatre (sl.1), koja je usklađena sa audio zapisom, koji je korišćen i na već pomenutoj izložbi „Čuvari plamena“ u Prodajnoj galeriji „Beograd“ 2016. godine. U donjem delu (nivo posmatrača) nalazi se lavirint sačinjen od zaštitinih ograda koje se koriste prilikom demonstracija i od štitova (sa natpisom KUNSTPOLIZEI), koji su napravljeni posebno za ovu postavku i na kojima se „dodatno slikarski interevenisalo“ (sl.2). Na podu galerije prosut je ugljen,  koji je dodatno „zagrejan“ reflektorima, tako da se stvori utisak užarene mase po kojoj  posetioci hodaju.



Tekst iz kataloga:

U vrzinom kolu umetničke scene  „Od ironije možda nema boljeg leka protiv nas samih“.


Verovatno ima nečeg ironičnog i u samoj ideji da se piše o ironiji kao vidu likovnog izraza. Čini mi se, kako god da joj se pristupi, kao da se rizikuje potencijalni nedostatak razumevanja, jer je „ironijski iskaz ponekad nerazrešiv“. Ali, sa tim se valjda unapred računa kao sastavnim delom rada.

Sa druge strane, ironija predstavlja i vrstu najvećeg poverenja koje ironičar ukazuje onome kome upućuje ironijsku žaoku, on računa na drugog, na njegovu inteligenciju, njegovu pronicljivost, na to da će ga ovaj razumeti i da će mu na odgovarajući način uzvratiti. Ironija je, dakle, poziv: dopunite, ispravite sami, procenite sami ono što vam se kaže.

Mnogi ironiju doživljavaju i kao nešto neozbiljno. Ali naprotiv, ona je jedna vrlo ozbiljna stvar, za razliku od same ozbiljnosti, koja je uglavnom komična (osim kada nije opasna). Ozbiljnost, kao stanje hroničnog odsustva ironije, ponekad je teško razlučiti od autizma.

Ironija je uvek ujedno i samoironija. Kada se koristi u suštinskom smislu: „kao metod saznavanja“ radi se o pravoj ironiji, dok, ako je u pitanju samo „sprdanje sa okoštalim vidovima saznanja“, reč je o nižem obliku ironije.

Doktorsko-umetnički projekat „ILI VIŠE VATRE U SLIKU ILI SLIKU U VATRU“ sastoji se iz praktično-umetničkog i teorijskog dela, i u svojoj završnoj fazi predstavlja se u formi prostorne instalacije i pisanog rada. Ova prostorna instalacija je namenski koncipirana za izložbeni prostor u bivšo jdžamiji – „Salon 77“ u Nišu i predstavlja nastavak istraživanja započetog prethodnim ciklusom - „Čuvari plamena“, koji je 2016. godine predstavljen na samostalnoj izložbi u Prodajnoj galeriji „Beograd“. Ove dve izložbe zajedno čine jednu zaokruženu celinu.

Kroz dalji razvoj pomenutog ciklusa „Čuvari plamena“, postepeno se nametnula i ideja lavirinta, „kao arhetipa ljudskog stanja“ („čovek se vrti u jednom lavirintu u kome ne razume šta mu se dešava“), ali i kao metafora umetničkog (i ne samo umetničkog!) puta, na kome mnogi zalutaju a samo retki pronađu izlaz - ako ga uopšte  ima. Susret ova dva veoma jaka (spiritualna) simbola: vatre i lavirinta, kao svoju „neminovnu logičku posledicu“ proizveo je još jedan bitan segment ove postavke – „hod po vatri“, istovremeno jedan od najstarijih rituala u ljudskoj istoriji.

Osnovna ideja ove prostorne instalacije (i prethodne vizuelno-audio postavke) jeste pokušaj da se kroz jedan ironičan pristup preispita situacija na aktuelnoj umetničkoj sceni, a kroz tu prizmu i situacija u samom društvu. Duboka polarizovanost našeg društva neminovno se odrazila i na samu umetničku scenu. Sledeći ideološku podelu društva na dva diskursa: nacionalistički („patriotski“)  i proevropski („kosmopolitski“), i sama umetnička scena se ušančila u ova svoja dva dominantna diskursa, odbacujući, usled svoje isključivosti, sve ono što bezrezervno ne pripada jednom od ova dva ekstremna pola. Tako se stvorio princip „vrzinog kola“, gde usled sve većeg marginalizovanja kulture i umetnosti ta polarizacija biva sve izraženija, dok sa druge strane, baš i sama ta polarizacija doprinosi takvom odnosu prema kulturi i umetnosti. Time je stvar dovedena do apsurda. Dovedeno je u pitanje i samo postojanje umetničke scene, koja se još uvek održava pre svega na ličnom entuzijazmu (bolje reći mazohizmu) pojedinaca.

Usled bavljenja jedino održavanjem i odbranom svojih pozicija, sve dubljim ušančivanjem u svoje rovove, izgubila se šira slika stvari. Sve je postalo nevažno naspram odbrane svog pogleda na umetnost (i svet) i na to kakva bi ona trebalo da bude. Otuda i ovo ILI – ILI u mantri. Odlika ovakvih malih (u svakom smislu malih) sredina je upravo u tom nedostatku šireg pogleda, jer se uvek insistira na jednoumnoj dogmi (princip ILI - ILI). I to do kraja, do potpunog ukidanja. Iz inata.



Nikola Marković


markonikola@yahoo.com


 

Datum objavljivanja: 17.09.2018.